Pet vekova kasnije niko nije mogao da zaboravi krvavo naređenje sultana željnog apsolutne vlasti.
Bratoubistvo zarad vlasti prisutno je od pamtiveka. Ne postoji ni jedna vladajuća loza u svetu koja nema sličnu priču: brat bratu napakostio, brat brata ubio da bi se domogao prestola.
Izuzetak nije ni tuska imperija kojoj je bratoubistvo spadalo u domen tradicije.
Svako muško dete, koje se rodilo u dinastiji drevnih Osmanlija, znalo je da će jednog dana potencijalno stradati od dželatske ruke rođenog brata. Za tako brutalno i hladnokrvno ophođenje sultana prema prinčevima postojao je jedan razlog – da se spreče moguće pobune protiv velikog padišaha. Iz predostrožnosti – pravdali su se.
Ubijali braću za “dobrobit” carstva
Kada su se Osmanlije pojavile kao nova sila u Anadoliji i počeli da učvršćuju svoju vlast jačajući moć i uticaj, po iskustvu starih imperija i država, koje su propale, zaključili su da je smrt nekih članova dinastije daleko bolja solucija od podele i raspada teritorije. Takođe, kako stara otomanska tradicija nije imala regulisano pravilo nasleđivanja, svaki sultanov sin imao je određeno pravo na krunisanje.
Iako su u prvorođenog oči prvenstveno bile uprete kada je dolazak na presto u pitanju, ipak nije moralo da znači da će se to i desiti. Igrarije koje su osmišljavale sultanije želeći da dovedu svog sina na vlast, zamke i nameštanje ubistva, naklonost velike Majke sultanije bili su u mnogim primerima presudan faktor.
Takođe, kako su prinčevi i prestolonaslednici u određenim godinama napuštali Topkapi palatu u Istanbulu i odlazili da upravljaju provincijama, kako bi sticali isksutvo za vođenje sultanata, tako je postojalo i jedno pravilo da koji god od prinčeva u u prestonicu prvi stigne nakon smrti sultana, doći će na tron Otomanske imperije. Zato bi, kada novi sultan dođe na presto, morao je da ubije svoju braću, čak iako su još bebe.
Bratoubistvo legalizovao sultan Mehmed II
Iako je bratoubistvo dugo vremena predstavljalo narodni običaj, koji se poštovao podjenako kao propisani zakon, praksu bratoubistva legalizovao je sultan Mehmed II, nakon što je svog dedu Mehmeda I video kako za presto bori sa svojom braćom. Taj građanski rat je trajao 8 godina, a da bi sam smanjio mogućnost buduće pobune i građanskih ratova, Mehmed II je legalizovao praksu bratoubistva.
Čuveni zakon o upravljanju sultana Mehmeda II glasio je: “Svako od mojih sinova, koji se popne na tron, prihvatljivo je da ubije svoju braću za zajedničku dobrobit naroda.”
Većina uleme (muslimanskih učenjaka) je to odobrila. Osmanski prinčevi bili bi pogubljeni davljenjem svilenim gajtanom, jer po turskom predanju bilo je zabranjeno prolivanje kraljevske krvi.
I danas moguć pristup grobnici ubijenih prinčeva
Najsuroviji slučaj u istoriji bratoubistva desio se kada je sultan Mehmed III stupio na presto i odmah izdao naređenje da se čak 19-orica njegove braće pogubi. Sultan Mehmed III preuzeo je dužnost 15. januara 1595. nasledivši oca Murada III, a 13 dana kasnije, 28. januara desila se ova najkrvavija noć u istoriji Turske – tada Otomanskog carstva.
U blizini Aja Sofije jedan do drugog sahranjeni su zadavljeni prinčevi i dan danas postoji pristup njihovoj grobnici.
Nikada toliko članova dinastije nije bilo ubijeno u jednoj večeri. Sultan je poslao gluvoneme sluge da izvrše njegovo svirepo naređenje, sa namerom da o tome niko nikad ne progovori i takvom masakru ne posvedoči. Ali, i skoro pet vekova kasnije – i dalje ostaje priča koja ledi krv u žilama, o kojoj se nerado govori, a na koju se iznova podseća.
Mehmed III je i sam imao tri sina, a najstarijeg Mahmuda takođe je pogubio, zato što je i u svom rođenom detetu video opasnost za presto čim mu je spoznao hrabrost.
Sultan Ahmed I ukinuo bratoubistvo
Njegov drugi sin Ahmed I teško je podneo gubitak brata, koji je samo produbio njegove traume nanete gledanjem pogubljenja 19-orice njegovih stričeva. Noćima nije spavao, svaki šum mu je zvučao kao korak dželata koji su pošli da i njega liše života, a kada je nakon samo pola godine od pogubljenja princa Mahmuda, sultan Mehmed III i sam umro, Ahmed-1 je dolaskom na presto sa svega 13 godina završio ovu krvavu bajku i bratoubistvo zabranio.
Međutim, kada je Ahmed iznenada umro 1617. godine, postignut je sporazum unutar porodice koju je ostavio, a glavnu reč vodila je sve moćnija sultanija Kosem. Umesto da se ovaj put ulice Istanbula zaliju kraljevskom krvlju, tiho je uspostavilena praksa primogeniture – pravo nasledstva prvorođenog sina – a za novog sultana proglašen je Mustava I, mlađi brat, jer su Ahmedovi sinovi bili premladi da bi vladali.
I samog Mustafu je njegov Ahmed I poštedeo smrti prilikom dolasaka na tron.
Od tada se politika ubijanja braće promenila i pretvorila u njihovo zatvaranje u svojevrstan zatvor. Potencijalni naslednici prestola bili bi zatočeni u specijalnim tamnicama palate Topkapi.
Bratoubistvo zamenilo zatvaranje u kavez
Prinčevi Osmanskog carstva bi morali ceo svoj život da provedu u zatvoru i danonoćno bi bili nadgledani od strane stražara. Ipak, kao pripadnici dinastije imali su sve privilegije i luksuze i mogli su da žive raskošnim životom, ali su ograničenja kućnog pritvora bila striktno primenjivana.
Zbog toga su mnogi prinčevi poludeli od dosade i postali jako razvratni. Ukoliko bi neko došao u priliku da sedne na tron, to bi bio prvi put da izađe napolje posle godina, čak i decenija!
Sve je to polako vodilo ka padu Otomanskog carstva, koje je nekad bilo sila pred kojom su drhtale Evropa, Azija i Afrika. Nakon neuspele opsade Beča 1683, započinje njegov pad, a u 19. veku je doživljavano kao “Bolesnik na Bosforu” čijim su prihodima, zbog prezaduženosti, upravljale evropske sile. Oslobađanje Grčke, Srbije, Bugarske i drugih zemalja, te Prvi svetski rat, ubrzali su propast Otomanske imperije, koja je ukinuta 1. novembra 1922.
