Doktor Ranko Rajović je jedan od najvećih stručnjaka u regiji za pitanja odgoja deteta – njegov sistem učenja NTC podstiče zdrav razoj mozga kod dece
Roditelji kao da su shvatili da je obavezno da njihovo dete mora imati mobilni telefon. U vrtiću, dete koristi telefon svojih roditelja ili starije braće i sestara ili jednostavno neki aparat koji “stoji u kući” pa ga ono povremeno koristi “da pogleda crtani dok jede ili da odigra igricu”.
To je postalo toliko ubičajeno da se oni roditelji koji nisu detetu kupili mobilni telefon u ovako ranom uzrastu, smatraju nemarnim.
Doktor Ranko Rajović, jedan od vodećih stručnjaka za dečiji razvoj i autor popularne knjige IQ deteta – briga roditelja, upozorava na ozbiljne posledice koje rano i prekomerno korišćenje mobilnih telefona može imati na razvoj dečijeg mozga.
“Ja jesam za modernu tehnologiju, ali ako znamo šta tehnologija radi našem detetu, treba da se zamislimo. Roditelji znaju – dete kad dobijemobilni telefon bez njega više ne može da živi. To je zato što mozak kao organ za preživljavanje mora da uči da bi preživeo. Svaki put kad mozak nešto novo nauči, luči hormone sreće –endorfine. To je biološka nagrada kad nešto savladamo. Kad dete prohoda svojih prvih par koraka u životu, ono je tada puno tih hormona sreće. Kad protrči, nauči da pliva, nauči da vozi bicikl… svaki put kad nešto novo nauči, stižu hormoni sreće. Velika količina sreće javlja se kada dete krene u školu. Radili su testiranja, taj veliki endorfin dobije se pet-šest puta u životu. Mali endorfin dobije se jednom dnevno ili u dva dana.”
“Međutim dete kada dobije telefon dešava se sledeće: kada pređe jedan nivo igrice dobije endorfin, drugi nivo – ponovo endorfin, treći nivo – endorfin, i tako dalje… Za deset minuta, deset puta se javi hormon sreće, što nije fiziološki. I onda mama zove na večeru, a dete kaže – čekaj još malo. Ili kaže da nije gladno.
Endorfinski receptorski su kao morfijumski receptori – dete kao da se drogira. Roditelji toga nisu svesni.
Moj je savet: nemojte im kupovati mobilne telefone, a ako ste već kupili, napravite granicu – pola sata.
Ali po iskustvu roditelja, dete traži načine kako da to zloupotrebi. Odu u toalet, zaključaju se i petnaest minuta igraju. Neka deca se noću bude da bi igrala dok roditelji spavaju, zato ujutro ne mogu da ustanu i idu u školu. Igraju po dva-tri sata dnevno i ne mogu da se reše telefona.
Kada im stotine informacija u toku dana stižu u mozak, taj mozak treperi. A onda neko očekuje da će dete da uči i čita knjige. Neće. Tako nastaje problem,” objašnjava Rajović.
Prema doktoru Rajoviću deca do sedme godine uopšte ne koriste mobilne telefone, dok se kod starijih može uvesti ograničeno korišćenje – ne duže od 30 minuta dnevno. Ali i tada, ključno je šta dete radi za tim ekranom: da li koristi edukativne aplikacije pod nadzorom odraslih, ili se gubi u besmislenim igricama i video klipovima.
Roditelji treba da postave jasna pravila, koriste aplikacije za roditeljsku kontrolu i, što je najvažnije – da budu lični primer. Ako dete vidi roditelja koji stalno drži telefon u rukama, teško će shvatiti zašto se od njega traži drugačije ponašanje.
Jedan od velikih problema današnjeg roditeljstva, prema mišljenju dr Rajovića, jeste prezaštićivanje dece. Kada dete padne, odmah ga podignemo. Kada zaplače – nudimo mu ekran da ga smirimo. Kada se dosađuje – dajemo mu telefon da se zabavi. A upravo te situacije – dosada, frustracija, padovi, greške – ključni su za razvoj deteta.
Mozak uči kroz pokušaje, greške i rešavanje problema. Ako to detetu oduzmemo, lišavamo ga šanse da razvije unutrašnju snagu, otpornost i samopouzdanje. Umesto da “peglamo” sve što bi moglo da bude neprijatno, roditelji bi trebalo da budu podrška u učenju iz tih situacija.
