Slobodan Simikić po prvi put je čuo priču o Bošku i Admiri, zaljubljenom paru koji je poznat kao “Sarajevski Romeo i Julija”. Prenosimo vam njegovu priču
Priču o Bošku i Admiri čuo sam negde oko 2000-te godine. Radeći po Sarajevu visinske radove, uglavnom postavljanje reklamnih panoa, intervencije na krovovima ili pranje prozora na visokim zgradama za nepoznate naručioce, uvek mi je posrednik bio Esko. Pravo mu ime nisam znao, tako se prestavio na prvom susretu i drugo ime ili prezime mu nikada nisam saznao. A nije me ni zanimalo. Posle našeg drugog susreta, uz izvinjenje i biranim rečima mi je predložio da me pred drugim ljudima ne oslovljava mojim imenom nego “Alpinista”, pravdajući to eventualnim neprijatnostima po mene. Korektan poslovni odnos nisam želeo da proširujem sa njegovim nastojanjem za dužim druženjima uz kafu ili ručak sa temama koje je neprestalno nametao. Na pitanja koja mi je postavljao odgovarao sam kratko, najčešće sa jednom reči, pokazujući na taj način svoju nezainteresovanost što ga nije sprečavalo da često drži nametljive monologe o različitim temama.
Bio je četvrtak, 18. maj. Stigao sam u Sarajevo u popodnevnim satima. Esko me je čekao u hotelu gde mi je rezervisao smeštaj, a potom smo brzo pokupovali neophphodni materijal za postavljanje reklamnog panoa neke banke. Seli smo na praznu terasu hotela obojica okrenuti u istom pravcu posmatrajući, bez reči, usporene šetače kroz prohladno proletnje veče, kada je Esko, tihim, nostalgičnim glasom prozborio:
– Nije to više onaj grad…
Ponovo je nastupila tišina u kojoj sam pokušao da otkrijem kome je uputio tu poruku.
– Nema više one raje…
Ponovo nastade tišina u kojoj se uverih da to priča sebi, a potom iznenda nostalgično reče:
– I nikad, nikad je više neće biti..
I kao da se postidi zbog svog monologa, okrenu se meni i setno upita:
– Znaš li da su na današnji dan ubijeni Boško i Admira?
Zbunjen dramaturgijom u kojoj se nađoh posle duže pauze upitah:
– Ko su Boško i Admira?
Esko se naglo okrenu prema meni i sa izrazom velikog iznenađenja izgovori:
– Ne znaš?!…Stvarno ne znaš?!
– Ne, nisam čuo za njih, zainteresovano sam odgovorio.
Opet je nastala tišina, da bi potom teškim glasom u kome su se prepletali čežnja, bes, nesreća i skrivena tuga, otpočeo govoriti o meni nepoznatom događaju.
– Bili su to sarajevski anđeli. Poznavao sam ih. Ma cela čaršija ih je znala. Boška sam upoznao preko njegovog brata Baneta koga sam više poznavao. Boško je bio mlađi, mislim da je šezdeset osmo. Fini, pristojni i dobro vaspitani momci iz dobre porodice. Znao sam im majku Radu – prava gospođa. I oca Dragana se sećam, umro je ranije, mlad u 45-toj. Srce… Admiru sam manje znao. Pamtim je kao lepu devojku, malo impulsivnu, otresitu. Navijala za Želju, potpuno suprotne naravi Bošku koji je bio blag, uljudan, sve je pozdravljao, sa svima bio dobar…. Prelep momak. Uvek bi bili zajedno. Cela čaršija ih je volela. Bane je pred rat otišao u Đunis, tamo negde kod Kruševca. Odatle su njihovi. Tamo su imali kuću, a Bane je voleo da je posećuje, naročito leti. Boško nije. On je sve vreme provodio sa Admirom. Šetali su gradom, a mi smo uz kafu komentarisali kako se različiti temperamenti mogu tako beskrajno voleti… Bila je to velika ljubav… Rada je početkom rata izašla sa jednim konvojem, koga sam po Delimustafićevom zahtevu, ispratio. Potom se Admira preselila u stan kod Boška. Nestali su sa ulice ali su često viđani na Ciglanama kako prodaju svoje stvari a potom sa garderobom i kućanskim predmetima našla se i kafa za koju smo znali da dolazi od Babuke (Ismet Bajramović). Bane i Babuka su generacija (1966), bili su prijatelji i družili su se još kao deca jer u stanovali u blizini – jedan na Koševskom Brdu, drugi na Barama.
Sve razmene u tom vremenu su išle preko Babuke. Imao je svoje saradnike na srpskoj strani, našu raju koja je otišla tamo. Svi koji su ulazili u Sarajevo donosili su i poseban paket za njega, uglavnom sa kafom i cigaretama, poslat od saradnika sa druge strane. Admira je često izlazila u kupovinu ili do svojih roditelja. Boško je, i pored Babukine zaštite, sve više imao neprijatnosti na ulici zbog svog porekla, naročito posle odlaska svog i Babukinog prijatelja Miše Ćuka, komandira vojne policije na Koševskom Brdu. U početku su to bili verbalni napadi a potom i fizički. Babuka ga nije mogao uvek štititi, naročito ne od nepoznatih napadača. Zbog toga su uglavnom vreme provodili u stanu.
Čašu je, početkom maja 1993. godine, prelio poziv iz policijske stanice za Boškovo saslušanje u vezi vojne obaveze. Odmah je pronašao svog prijatelja Ismeta Bajramovića, rekao mu da ne želi ni u jednu vojsku i da su se Admira i on dogovorili da idu u neku zemlju daleko od rata. Babuka im je sugerisao da se sklone nekoliko dana dok im ne obezbedi siguran izlazak. Diskretno, u večernjim satima, otišli su do Admirine nene da tamo čekaju vest od Babuke. Nisu dugo čekali, trećeg dana došao je Babuka sa vešću da im je obezbedio siguran prelaz za naredni četvrtak u podnevnim satima, te da je o tome obavestio i dobio garancije od vojnika sa obe strane. Verujući u prijatelja i njegovu iskrenost, nadali su se zajedničkom begu daleko od zemlje u kojoj je i bagrem mirisao na barut. Krenuli su skoro bezbrižno, dogovorenim putem prema Vrbanja mostu, mestu prelaska na srpsku stranu…
Oštar i malo preteći glas prekinu mirnu ispovest:
– Pola dvanaest je, a hotel radi do jedanaest.
Okrenusmo se u istom trenutku, ugledavši krupnu figuru konobara na par koraka od nas.
– Moramo da idemo, nevoljno procedi Esko.
Zainteresovanost za nastavkom priče me je dugo držala budnim. Sutradan je postavljanje vinilskog panoa teklo mnogo lakše nego što sam mislio, pa sam posao završio isti dan i u kasnim večernjim satima krenuo kući.
Naredne zime, izuzetno hladne januarske večeri, krenuo sam ka Jahorini na skijanje sa Stefanom, starijim petogodišnjim sinom. Na romanijskom platou studen je nadvladala loše grejanje golfa “dvojke” pa smo bili primorani da se zaustavimo na benziskoj pumpi u potrazi za toplim čajem. Unutra su sedela dva muškarca i rukama su nam pokazali da je zatvoreno.
Jedan od njih je ipak prišao i otključao vrata, dozvolivši da uđemo kako bismo se ogrejali. Posle kratkog ispitivanja, odakle smo i gde idemo, nastavili su svoj prekinuti razgovor. Šapatom sam pričao sa sinom ne slušajući ih ali mi pažnju privuče pominjanje Vrbanja mosta i pogibije zaljubljenog para.
– Vi ste bili kada su poginuli?, znatiželjno upitah.
– Jesam, bio sam baš tamo, odgovori prizivajući, uz žaljenje, sećanje na nemio događaj.
– Komandir nam je rekao da će u četvrtak u popodnevnim ili večernjim satima izaći jedan par, Srbin i Muslimanka. U kraćem razgovoru saznadoh da su to Boško i Admira koje sam dobro poznavao. Prelep zaljubljeni par koji se voleo nekom iskrenom, skoro nestvarnom i dečijom ljubavlju. Pojavili su se onako bezbrižni. Boško je laganim korakom prilazio, ne skidajući pogled sa Vrbanja mosta a Admira je bezbrižno skakutala, prilazila mu, razgledala okolo, zastajkujući, nešto govorila što se nije čulo, a onda se kroz sarajevsko mirno popodne prolomio pucanj. Boško se ničice srušio na zemlju, da bi ubrzo potom odjeknuo još jedan, pa još jedan prasak. Pala je i Admira. Ni glasa nije pustila. Zatim je podigla glavu, bezuspešno pokušala da ustane a onda dopuzala do Boška kome je ruka neprirodno ostala na leđima. Kao da ju je njome pozivao da ga zagrli… Zagrlila ga je i tako su ostali nepomični. Nedugo potom su se oglasili rafali i kanonada metaka sa naše strane, usmerena je ka otvorima Steleksa odakle su stigli smtonosni snajperski pucnji. Ležali su licem okrenuti zemlji, ne želeći da im poslednja slika bude grad koji su bojili svojom ljubavlju, a koji se u zver pretvorio. Najednom sam sred rafala potonuo u neku zaglušujuću tišinu, zureći u prostrta tela nevinih bića na hladnom asvaltu, koja su se volela i bila voljena.
Borio sam se za vazduh, osećao sam neki teret u grudima. Bilo mi je teško kao da su mi ubijeni najrođeniji. Tako su sedam dana zagrljeni prkosno ležali kao opomena svim ratnim nesrećama, zabludama i ubijanjima. Sedmog dana smo ih izvukli i sahranili u Lukavici, dostojno, uz opelo i vojne počasti. Posle rata njeni su tražili da ih premeste u Sarajevo iz koga su pokušali da pobegnu daleko, od rata, laži i mržnje koji su zagospodarili tim gradom koji ih je ispratio pucajući im u leđa.
Prošlo je nekoliko godina kako se Esko nije javljao. Nisam znao zašto, a nije me ni interesovao razlog. Neki ljudi nam nenajavljeno ulaze u živote i isto tako nestaju, često ne ostavljajući trag. Takvi lako bivaju zaboravljeni. Telefonski poziv u kasne, skoro neprimerene sate me iznenadi. Sa druge strane telefonske veze čuo se srdačan, pričljiv, dobro poznat Eskov glas. Pitao je da li mogu da popravim neke pukotine na zgradi koje njegovom prijatelju prave problem u stanu.
Odgovorih da ne mogu, jer sam pre dva meseca povredio kičmu. Ipak dogovorismo viđenje sledeći petak u Sarajevu na mom putu ka Zelengori. Našli smo se u jednom lokalu posle Stupske petlje i uz kafu otpočeli razgovor. Pričao mi je kako je imao tumor na debelom crevu i kako su mu u dva navrata odstranili skoro dva metra creva. Slušao sam priču o zračenju, dijetama, lečenju u Sloveniji, a onda sam prekinuo priču o bolesničkim danima, pitanjem:
– Zna li se tačno ko je ubio Boška i Admiru?
Odmah je odgovorio, kao da je očekivao to pitanje:
– Naravno da se zna. Ma znalo se odmah, jer su viđeni Brko (Nedžad Herenda) i Dragan Šoškić kako izlaze iz Steleksa posle ubistva. O tome se nije smelo glasno govoriti, jer su monstrumi ,,Ševa” bili iznad zakona. Znao je to i Babuka. Pričali smo o tome. Bio je to prvi njegov poraz. Nikada nije saznao jesu li ga ,,Ševe” ranile ili Čobini, zbog ubistva Zorana Vučića.
Plašeći se da priča ne ode u drugom smeru, upitah ga:
– Zar Ismet Bajramović nije bio komandant vojne policije u Sarajevu?
Jeste bio ali se pojavilo puno kojekakvih komandanata, “bogova rata” koji su imali svoje podanike pa su kriminalni poslovi stvarali sukobe među njima koji su često rešavani ,,mističnim” metkom. Sve se to krilo ili se namerno laž plasirala na plodno tlo dobijajući neverovatne oblike. Laž caruje ovim gradom. I danas slušam priče kako su ih ubili ,,četnici”, kako su nosili desetine hiljada maraka, kako su imali nekog na Grbavici, kako su švercovali, pljačkali… Zanimljivo je da nikada nije pokrenuta istraga o ubistvu Boška i Admire ali su pokrenuli istragu protiv Veljka Papića koji je javio našim da će četvorica pripadnika radnog voda da izvuku njihova tela. Niko nije hteo da izvuče tela, ni naši, ni UNPROFOR, a kada su ih Srbi izvukli onda je to ratni zločin…Nedžad Herenda zvani Brko je pod zaštitom Britanaca i slobodno živi u Holandiji, zaštićen od sudskih procesa usled sporazuma sa Haškim tribunalom… Ne znam jesi li čuo za rojtersovog novinara Kurta koji je objavio priču o Bošku i Admiri? Po njemu se danas zove jedna ulica u Sarajevu a spomen ploču Bošku i Admiri zabranjuju postaviti na mjestu njihove pogibije… Filmskom festivalu će dati ime Srce Sarajeva… Srce Sarajeva su bili Boško i Admira… Poslije njih, Sarajevo više nema srce…
Gorčina je lebdela u pauzama između njegovih reči, grč na voštanom licu i spušteni pogled moga sagovornika bili su dovoljan znak za izlazak iz ove tužne priče. Diskretno, pozivajući se na vreme, dug put i potragu dobre lokacije za šator, rastadoh se sa Eskom ali ne i sa pričom o najiskrenijoj poetskoj ljubavi sa tragičnim krajem.
Autor: Slobodan Simikić
