Branko Janković već dugo veoma uspešno žonglira između profesije poljoprivednika, stočara i glumca! Naime, pre nekoliko godina sve je iznenadio kada je odlučio da napravi veliki zaokret u životu – napsuti Beograd i vrati se da živi u svoje rodno selo. Sada ističe da bolji potez nije mogao da povuče, a njegovi proizvodi su postali nadaleko poznati i veoma traženi.
Zapazili smo ga u seriji “Vojnoa akademija”, koja ga je proslavila, a onda je osvojio srca publike fenomenalnom ulogom u “Tatama”. Izuzetno je angažovan i pred kamerama, ali i u pozorištu, ali ne zapostavlja nikako ni svoje ogromno imanje na kojem ima oko 1.800 koza.
Čovek u sebi ima potrebe, talenat i mogućnosti da realzuje svoju ličnost kroz posao, ili mom slučaju poslove. Ja sam u glumačkom poslu neko ko ima dosta uloga i mnogo radi, tako da mi je ovo kao neka treća vrsta realizacije moje ličnosti. Budućnost Srbije je u proizvodnji hrane, poljoprivredi sa finalnim, ozbiljnim proizvodom – objasnio je glumac koji su glavni razlozi zbog kojih je mir potražio u Gunjacima blizu Osečine.
A onda je u emisiji “TV lica kao sav normalan svet” pokazao svu raskoš koju mu priroda i rodni kraj pužaju.
‒ Ovo je kuća u kojoj sam rođen, moja dedovina i pradedovina, a tu mi sad i deca odrastaju ‒ istakao je.
Jankovićeva majka otkrila je da je u detinjstvu bio miran i povučen. Do osnovne škole, koju je završio u rodnom kraju, svakog dana pešačio je četiri kilometra u jednom pravcu. Najveća želja bila mu je da vozi kamion, zbog čega je upisao Srednju saobraćajnu školu u Zemunu, a to je podrazumevalo život u studentskom domu.
‒ U jednoj sobi spavalo je nas osmoro, imali smo zajedničko kupatilo. Da bih obezbedio egzistenciju, radio sam razne poslove preko omladinske zadruge. U domu je bilo dosta aktivnosti, pa sam išao na časove veronauke i šah, a tu sam se zainteresovao i za glumu.
Iako nije uspeo da upiše studije glume u Beogradu, Novom Sadu i na Cetinju nije odustajao od svoje velike želje, a upornost se i te kako isplatila. Naime, primljen je na fakultetu u Banja Luci. A taj grad mu je doneo i nešto najvrednije – ženu njegovog života, sa kojom danas ima troje dece.
Viđali smo se u prolazu. Delovao mi je starije, čak sam imala potrebu da mu persiram. Jednog dana me je pozvao na kafu, u jednu staru kafanu. Tu mi je rekao: „Ti ćeš biti moja žena. U decembru te vodim kod mene kući, na slavu.“ Iako mi je sve to zvučalo neverovatno, tako je bilo ‒ ispričala je Brankova supruga, koja je zbog porodice stavila karijeru u drugi plan.
Jankovići imaju dve ćerke i sina. Kako kažu, privilegovani su što njihova deca mogu da odrastaju u Beogradu, ali i u netaknutoj prirodi, okruženi domaćim životinjama, i uživajući u igri pod otvorenim nebom.
Sela su pusta, ljudi sve nezadovoljniji ishranom. Traži se zdrava hrana. Ljudi vape za njom. U marketima i kvantaškim pijacama je nema. Postepeno sam počeo da čuvam svoje imanje od korova, a da sebi, svojoj deci i prijateljima donosim zdravu hranu. To se brzo pročulo i eto… Prostranstva su pusta, a potencijal ogroman. Ljudi to prepoznaju, samo treba da se zasuču rukavi, porani rano ujutru i akcija. Moja deca kvalitetnije odrastaju u prirodi. Pored igračaka igraju se više sa jarićima – priča Branko i ističe da u svemu želi da vidi ono lepo:
‒ Ljudi vole da potenciraju loše strane života, one izrazito negativne. Ja baš hoću da imam misiju da život bude kao sunčan dan ‒ zaključuje.
