Jan Komski ostaće upamćen kao veliki umetnik, ali malo ko je znao da se iza te ličnosti krije osoba koja je uspela da pobegne čak ih 5 najstrašnijih logora svih vremena
Jan Komski je rođen i odrastao u Poljskoj, odakle je odlučio da pobegne na početku Drugog svetskog rata. Jan je bio aktivni ilegalni borac i, saznavši početkom 1940. da je u Francuskoj formirana slobodna poljska vojska, odlučio je da im se pridruži. Da bi se borio protiv fašizma, takoreći. Ali, evo problema, fašisti su već imali Janov profil, da upotrebimo savremeni jezik. Zato je izbačen iz prvog voza i odmah poslat ni u drugi nego u Aušvic. Kao aktivni ilegalni borac, Jan je imao samo jedan put, ili bolje rečeno dva – krematorijum ili gasne komore.
Zanimljivo je da je Komski, bio među prvom grupom zatvorenika Aušvica, dobivši broj 564. Kako je uspeo da izbegne trenutnu kaznu, nije poznato. Znamo samo jedno – predstavio se kao arhitekta, što je zapravo i bio, i odveden je među zatvorenike koji su pomagali u izgradnji i projektovanju logora. To jest, otprilike govoreći, umesto da završi u gasnim komorama, on ih je delimično sam projektovao. Ali, kako kažu, nije imao izbora.
“Svakog dana, ujutru i uveče, bez obzira na vreme ili doba godine, apsolutno ceo logor se postrojavao za prozivku. Svako je morao biti prebrojan, čak i ako osobe više nije bilo tamo. Često, ako se broj nije poklapao, jer je osoba otišla ili je pobegla, zatvorenici su bili primorani da stoje napolju celu noć. Mogli smo da stojimo na kiši celu noć, a onda bi ih ujutru oterali na posao.”
Kao što smo već naveli, Jan je stigao u prvoj grupi zatvorenika. Šest meseci kasnije, u logoru je već bilo više od 150.000 zatvorenika. Kako je kasnije ispričao u svojim memoarima, do decembra 1942. godine, kada je odlučio da pobegne, većina onih koji su stigli već je bila mrtva. Odlučio je da pobegne sa trojicom svojih drugova 29. decembra i smislio je prilično smeo i lukav plan. Komski je odlučio da iskoristi činjenicu da je nakon projektovanja logora često bio pozivan na razne poslove u skladištima i u komandantskoj kancelariji. Jednog dana uspeo je da ukrade uniformu SS stražara iz skladišta i obrazac za propusnicu iz komandantske kancelarije. Možda je pomoglo to što je Jan bio i dobar umetnik, ali je na kraju napravio originalnu propusnicu.
Rano ujutro 29. decembra, jedan od prijatelja se obukao kao stražar, ušao u kočiju sa konjskom zapregom i za nju vezao trojicu prijatelja kao sprovodene zatvorenike. Na kapiji logora im je dao propusnicu i rekao da ih prevozi na rad van logora. Zanimljivo je da niko nije sumnjao u to. Zatim su uspeli da stignu do kuće jednog od poljskih boraca otpora, koji im je dao odeću i lažna dokumenta, a zatim do Krakova.
Ali nije bilo srećnog kraja i Janova sloboda je bila kratkog veka. Zapravo, u Krakovu, jedan od njegovih novopečenih drugova mu je smestio. Srećom, dokumenti su bili falsifikovani i on nije poslat u koncentracioni logor, već samo u zatvor. Tamo je proveo četiri meseca i poslat je… u koncentracioni logor Buhenvald.
Priča je mogla tu da se završi, ali ne u Janovom slučaju. Budući da je već bio iskusan, uspeo je da se zaposli bliže komandantskoj kancelariji, napravi lažna dokumenta i… pokuša da pobegne. Ovog puta prevara je propala i njegov plan je otkriven. Logično je da bi dobio najvišu kaznu za pokušaj bekstva. Ali baš u to vreme, zatvorenici su utovarivani za premeštaj u koncentracioni logor Gros-Rozen i Jan, iskoristivši zabunu, uspeo je da se ugura u ovu gomilu i ode na novo mesto, novi logor.
U Gros-Rozenu nije imao vremena da pokuša bekstvo, jer je ubrzo prebačen u logor u Hersbruku. Šta je prvo uradio? Tako je, prijavio je da su mu sva dokumenta izgubljena, bio je umetnik, arhitekta i generalno je radio u kancelariji u prethodnom koncentracionom logoru. Tamo su mu poverovali i počeo je da obavlja slične poslove. Mora se reći da je ovde imao sreće, jer je vrlo malo ljudi preživelo u logoru Hersbruk zbog užasnih uslova. Kasnije će se Jan sećati da je Hersbruk bio još gori od Aušvica.
U to vreme, u Hersbruku, zahvaljujući besplatnom radu zatvorenika, nacisti su gradili podzemnu fabriku za proizvodnju avionskih motora. Bekstvo odavde nije bilo nimalo lako, ali Jan, da, pogodili ste, pokušao je ponovo da pobegne. I opet je uhvaćen. I opet ga je neka viša sila spasila od odmazde i poslat je u novi koncentracioni logor – Dahau.
Više nije pokušavao da pobegne iz Dahaua, a nije imao mnogo vremena, jer su ga Amerikanci ubrzo oslobodili. Ako mislite da se njegova priča tu definitivno završila, grešite. Bio je još jedan… tačno, logor ispred. Stvar je u tome što Amerikancima nije bilo baš važno ko je odakle i u početku su sve zatvorenike poslali u privremeni logor u Minhenu. Nikad se ne zna kakvi su zatvorenici, potrebno je proveriti svakoga i saznati okolnosti. Ali ovde je ponovo imao sreće. U logoru je upoznao ženu koju je poznavao iz Aušvica. Imala je američke korene, što joj je pomoglo da prilično brzo prođe proveru. Predstavila je Jana kao svog rođaka, i on je takođe oslobođen. Par se preselio u Ameriku, gde su se kasnije venčali i proveli ostatak života. Pa, sam Jan je postao prilično poznati umetnik i arhitekta.
Aušvic, Buhenvald, Dahau. Ovaj čovek je posetio sva najstrašnija mesta tog vremena i uspeo je da preživi. Negde lukavošću, negde domišljatošću, negde elementarnom srećom. Ali uvek, u poslednjem trenutku, sreća ga je pratila. Sama sudbina ga je štitila, iako su takvi slučajevi zaista retki…
