“Nekad sam pokušao da kažem kako teško radim, ali ovi moji kao da su gluvi, nikada to ne čuju”, priča Bosanac.
Kod nas odavno vlada mišljenje da ljudi koji su se preselili u inostranstvo tamo žive bajku, te da im ne predstavlja nikakav problem da pomažu finansijski i široj i užoj familiji, a taj stav se ni do danas nije mnogo promenio. A u dijaspori više ne cvetaju ruže, posebno se situacija promenila nakon pandemije, a to su najviše osetili ljudi koji žive godinama u Nemačkoj. Jedan Bosanac A. M. rodom iz Zvornika odlučio je da prikaže, bez trunke ulepšavanja, kako izgleda njihov život preko granice.
Misle da mi u tuđini padaju kokoši sa neba
Prenosimo vam njegovu ispovest kojiu je dao svojevremno za “Al Jazeera Balkans” u celosti:
“Nekad sam pokušao da kažem kako teško radim, ali ovi moji kao da su gluvi, nikada to ne čuju. Oni misle da meni tamo u tuđini pečene kokoši padaju s neba.
Starog BMW-a, kog sam kupio polovnog i držao ga u garaži od prošlog leta i posete domovini, jer na posao, tamo u Nemačkoj, idem isključivo vozom, a na pijacu biciklom, dobro sam izglancao. Kupio sam nove felne i navlake za sedišta, tako da sam ga ‘napucao’, pa izgleda kao nov.
Vratimo se uvek iz Srbije praznih džepova
Žena i deca su pokupovala hrpu majica, suknji, pantalona i još nekih drangulija na rasprodaji, pa su, po ćerkinom nagovoru, pobacali plastične vrećice, a kupljene stvari sve fino prepakovali u neke ukrasne i poskidali cene, tako da se ne vidi koliko smo sve platili.
Uzeli smo svu godišnju ušteđevinu, žena se malo uvalila i u crveno na kartici, pa smo pre dve nedelje došli ovde na očevinu, da se kao odmorimo, a onda, da se vratimo praznih džepova.
Šaljemo redovno rodbini pare
Svakog meseca šaljemo u Bosnu pare, jer više od polovine rodbine je nezaposleno, a i ono malo što ih radi ili prima penziju, kao da ništa i ne primaju. Oni u nas gledaju kao u neke čarobnjake i ja im tu sliku ne smem pokvariti. Nekad sam pokušao da kažem kako se i ja zaista mučim u Nemačkoj kako bi obezbedio bolju budućnost. Ne nabijam nikome na nos, ali pomalo sam umoran od svega, od toga da sam postao bankomat iz kog se izvlači lova.
Naveo je i kako neki drugi njegovi sunarodnici, koji takođe rade u inostranstvu, pre odlaska na godišnji u Bosnu dižu manje kredite kako bi mogli biti ono što od njih ‘mahala’ očekuje da budu i kako bi mogli pomiriti nezasite apetite svoje uže i šire rodbine.
Vole nas samo dok dajemo pare, a inače smo za njih seljaci, papci. Smeju nam se iza leđa. Nisam jednom čuo kako, kad ulazimo u kafić, kažu: ‘Uuu, eto dijaspore, vidi im opreme!’, misleći na to kako se odevamo. Nekad ustanu pa odu, a nekad ostanu i glasno komentarišu naš naglasak, kad ubacimo neku stranu reč”, ispričao je iskreno.
