Ema Koronel Aispuro (35) i Marija Viktorija Henao (64) su supruge El Čapa i Pabla Eskobara. Njihov život je poput krimi drame
Hoakim Guzman poznatiji kao El Čapo i Pablo Eskobar svesno su odabrali baš Emu i baš Mariju da im budu supruge. Da li su u njima videli požrtvovanost, vernost i odlučnost da nikad ne izdaju svoje muževe – ne znamo, ali ono što znamo je da su obe žene ostale od kraja uz svoje opasne muževe.
Ovo je priča o ženama najmoćnijih narkobosova na svetu, priča o Emi i Mariji.
Ema Koronel danas ima 35 godina, dvoje dece i dosluženu zatvorsku kaznu. Njena priča je neobična, kao stvorena za krimi dramu. Ema je mlada, neverovatno lepa i verna žena opasnog El Čapa koji upravo služi doživotnu kaznu zatvorom.
Može se reći da Ema više nema muža, ali da ona više i ne sme da nađe muža, jer sve što radi El Čapo pažljivo prati iz zatvora. Zbog toga Ema je nastavila da radi sve ono što je on od nje tražio, zbog čega je i završila u zatvoru.
Priča se da je Ema bila jedna od inicijatora da Guzmana izvuče iz zatvora Altiplano u Meksiku, gde je iskopan tunal ispod njegove ćelije u dužini od kilometar.
Tada tridesetjednogodišnja Ema Koronel Aispuro priznala je sudu u Vašingtonu da je pomagala Guzmanu u vođenju narko kartela Sinaloa i prilikom bekstva iz zatvora 2015.
Šezdeset osmogodišnji Guzman trenutno služi doživotnu robiju u Koloradu zbog trgovine drogom i pranja novca.
Vlasti kažu da je kartel Sinaloa bio najveći dobavljač droge u Sjedinjenim Američkim Državama.
Ko je Ema Koronel?
Pričalo se da je njemu dozvoljeno sve, a njoj samo da bude njegova žena. Međutim, priča o Emi Koronel nije tako jednostavna.
Oni koji je poznaju kažu da je svoj izgled “popravila” ugradivši silikone u grudi, a da je novac naveliko trošila na Prada tašne.
Iako se predstavljala kao skromna devojka iz malog grada, ona je odana supruga najmoćnijeg čoveka Meksika.
“Pratiću ga gde god da bude išao, ” rekla je za Los Anđeles Tajms još 2017. godine.
“Zaljubljena sam u njega, on je otac moje dece.”
Tokom suđenja El Čapu, Ema je dolazila svaki dan u sudnicu, sedeći u drugom redu, mužu je slala poljupce. Čak je podnela molbu sudiji sa željom da joj odobri da zagrli svog supruga, ali to joj nije bilo dozvoljeno.
Čak i dok su Guzmanovi krvavi zločini i bračne nesmotrenosti prikazivane na sudu, Ema se nije dala zbuniti – mirno je sedela na svom mestu. Kada je na sudu donet dokaz njihovih poruka u kojima El Čapo traži od Eme da sakrije oružje, njeno lice nije odavalo ništa. I Ema i El Čapo su tvrdili da ona nije bila umešana u kriminalne aktivnosti.
Kada je ljubavnica El Čapa, Lucero Gvadalupe Sančez Lopez izašla da svedoči, jecajući, mediji su preneli da je Ema bila mirna jer je savršeno dobro znala ko je El Čapo i ko su žene koje su se “motale” oko njega.
Nakon duge ćutnje, Ema odlučuje da da intervju za Los Anđeles Tajms. Cilj je bio da se popravi imidž slavnog El Čapa.
U pomenutom intervju Ema priča kako se upoznala sa moćnim El Čapom.
Upoznali su se kada je ona imala 17 godina, a on 49 godina.
“Plesao je sa drugom devojkom. Ja sam plesala sa svojim dečkom. Sreli smo se na sred podijuma i on mi se nasmešio. Kasnije mi je neko prišao i rekao mi: “Onaj čovek hoće da pleše sa tobom.” A ja sam pristala,” prikazala je Ema njihov sastanak kao ljubavni film.
Par se neko vreme zabavljao, da bi se 2007. godine venčali. “Bila je to jednostavna ceremonija sa prijateljima i rodbinom,” rekla je Ema.
Međutim, istina je bila da ju je El Čapo proganjao, stigavši u njeno selo na motoru sa 400 muškaraca. Prijavio je na lokalni izbor za mis, a Ema je uskoro dobila i titulu najlepše žene na tom takmičenju.
2011. godine Ema je rodila blizankinje Emali i Mariju. El Čapo je insistirao da ona decu rodi u Kaliforniji kako bi mogle da imaju američko državljanstvo, jer je moćni čovek Meksika imao san da decu odgaja u Americi.
Pošto je godinama Guzman bio u bekstvu, par nije imao priliku da vreme provodi zajedno. Ema se brinula da ćerke “neće dobro upoznati oca”, ali i da će steći pogrešnu sliku o njemu s obzirom da su na sudu izneti neki veoma “prljavi” detalji o tome kako je El Čapo silovao određene žene.
Iako je Ema uporno govorila da nije imala dodir sa drogom i mafijom ni tokom odrastanja, ni tokom braka sa El Čapom, istina je malo drugačija. Naime, izgleda da je njen otac, poznat u mafijaškim krugovima kao “Tast” inicirao Emino upoznavane sa Guzmanom. Te je kasnije i sam uhapšen, kao i Emina braća zbog umešanosti u kriminalne krugove.
Novinar koji je radio intervju sa Emom kaže da je ona žena koja će uraditi sve za svog muža, jer pripada onom tipu “žena (žene narko dilera) koje nemaju drugi izbor. Jednom kada uđu u taj krug, one ne mogu da izađu iz njega. Ne postoji način.”
“Zamislite da imate samo 17 godina i živite u maloj zemlji. Njena porodica nema novca. Ona je ništa. Pojavljuje se kralj i zavodi je, a ona ima samo 17 godina. Kakvu odluku može da donese žena od 17 godina?
Ono što sam ja video je da on u nju ima poverenje. Zaista joj veruje. Ona je jedina žena u njegovom životu koja ga brani,” naveo je novinar.
U međuvremenu El Čapo je smešten iza rešetaka i verovatno će ostati tamo do kraja svog života. A Ema? Njena sudbina je neizvesna. Ona za sada ima samo jedan izbor: Da bude uz svog supruga do kraja. Svog ili njegovog.
Marija Viktorija Henao – supruga Pabla Eskobara
Marija Viktorija Henao doživela je ljubav o kojoj su mnoge žene maštale. Pored sebe je imala moćnog muškarca koji ju je vodio kroz život. Međutim, biti žena kriminalca nije jednostavno, a to može samo jaka žena.
Marija je ceo život podredila čoveku kojem je glava uvek bila u torbi, a čak i kada bi pomislil da ga napusti, nije smela – strah je nadvladao njen racio.
Njena velika ispovest objavljena je 2019. godine kao knjiga “Gospođa Eskobar: Moj život sa Pablom“. Delove te knjige našli smo na sajtu Primer.com.au, koje vam prenosimo u celosti:
“Kako si mogla da spavaš sa tim čudovištem?” pitala me jedna od žrtava mog supruga, Pabla Eskobara. “Zašto nisi ništa uradila? Zašto ga nisi ostavila? Zašto ga nisi predala?”
Ta pitanja su se verovatno muče hiljade ljudi. Odgovor je zato što sam ga volela, i iako će mnogima taj odgovor biti neadekvatan, istina je, jer je to razlog što sam ostala kraj njega do kraja njegovog života, iako sam se nebrojeno puta protivila njegovim postupcima i odlukama. Svaki pojedini dan krajem 1980-ih i početkom 1990-ih bio je pitanje života ili smrti za sve Kolumbijce; svi smo bili taoci rata mog muža. Bila sam vrlo mlada, naivna i slepa za stvarnost, pa sam podlegla; Često mi je bilo prilično udobno, ali uvek je to bila udobnost rođena iz neznanja koje dolazi s tim što nemam pravo da gledam, razmišljam, odlučujem, biram ili preispitujem.
Pabla sam upoznala kada sam imala samo 12 godina, a on 23 godine. Bio je prva i jedina ljubav u mom životu. Udala sam se za njega u crkvi, verujući da se bračni zaveti moraju poštovati. Odgojena sam u muškoj šovinističkoj kulturi u kojoj su žene učene da slede svoje muževe bez pitanja. Odrastala sam dok me je Pablo oblikovao da budem njegova supruga i majka njegove dece, da ne postavljam pitanja ili osporavam njegove izbore, da gledam u drugu stranu… Bio je prva i jedina ljubav u mom životu. Izdržala sam poslove, uvrede, poniženja, laži, usamljenost, racije, pretnje smrću, terorističke napade, pokušaje otmice moje dece, pa čak i duge periode zatvaranja i progonstva. Sve za ljubav.
Ali nisam uspela da ga napustim, ne samo zbog ljubavi, već i zbog straha, nemoći i neizvesnosti šta će biti sa mojom decom i sa mnom bez njega. Čak sam se plašila da me najopasniji čovek u Kolumbiji ne povredi ako ga ostavim. Dvadeset i pet godina nakon njegove smrti, počela sam da pregledam sećanja ljudi koji su pretrpeli strahote rata trgovine drogom. Sada osećam neizmernu tugu i sramotu zbog ogromne boli koju im je moj muž naneo, žalim za mučnim posledicama koje su njegovi postupci imali po moju decu i mene.
Kako sam postala gospođa Eskobar
29. marta 1976. godine moja baka nas je odvela u dom biskupa Palmire, monsinjora Jesus Antonia Castra. Naše venčanje je održano u šest sati u crkvi Santisima Trinidad u Palmiri. Moji roditelji nisu bili prisutni, a još manje moja braća i sestre. Ni tamo nije bilo nikoga iz Pablove porodice.
Moja sreća bila je gorko-slatka jer me obuzeo strah od onoga što će uslediti posle: neodobravanja mojih roditelja, moje braće i sestara, čitavog komšiluka. Srce mi je bilo u grlu. U nekom trenutku tokom mise, Pablo, koji je izgledao veoma srećno, zagledao mi se u oči, nasmešio se i rekao: “Bićemo zauvek zajedno, ljubavi moja.”
Moj bračni život počeo je tako što sam ujutro išla u školu, a popodne se vraćala kući da radim domaće zadatke, kuvam, čistim, perem suđe i popravljam Pablovu odeću. Nije to bilo ništa uzbudljivo, ali bila sam oduševljena novom ulogom. Ono što mi je bilo teško bilo je to što je gotovo odmah Pablo počeo često odlaziti, navodno zbog posla. Kakav posao? Nisam znala. Ono što sam znala je da su njegovi napori da zarađuje za život praćeni ženskarenjem. Tračevi o njegovim poslovima bili su za mene veoma bolni.
Priču koju sam sebi ponavljala je glasila ovako: “Svi muškarci su isti”. Tada bih pomislila: “Pa neću ga valjda ostaviti zbog toga?!”
Zapravo, kada smo se venčali, njegova prošlost je sugerisala da je varanje moguće – tada sam odlučila da ga ne pratim, ne prisluškujem njegove telefonske pozive i ne proveravam da li ima ruž na košulji. Ko traži, naći će, kako se to kaže, a ja sam više voleo da ništa ne pronađem.
Pablo, ja – i njegove ljubavnice
24. februara 1977, nepunih godinu dana nakon što smo se venčali, rodila sam svoje prvo dete. Bila sam u četvrtoj godini srednje škole i tog dana sam išla u školu jer sam imala čas matematike i test engleskog jezika sa zastrašujućom profesoricom. Kada sam ustala tog jutra, osetila sam određene znakove da je beba na putu, ali nisam želela da propustim test. To pokazuje koliko sam bila nezrela, što svoje zdravlje nisam mogla postaviti kao prioritet.
Nekako sam dobila šesticu iz testa engleskog jezika, tek toliko da prođem. Kada mi je profesorica dala ocenu, jedva sam ustala:
“Profesorice,” rekla sam, a glas mi je pukao zbog neprekidne kontrakcije, “moram da idem. Pukao mi je vodenjak” .
“Ne možeš da se izvlačiš na to, Viktorija”, rekla je ne shatajući šta se dešava. Konačno, dobila sam dozvolu da ustanem i otišla sam peške dva bloka do majčine kuće, ali sam morala da stanem na svakih 10 sekundi zbog mučnog bola. Pola sata nakon što smo stigli u bolnicu El Rosario u centru Medeljina, rodila se beba, a do tog popodne već sam zvala svoje školske prijatelje da im javim vesti i kažem im da dođu da posete mene i mog sina, Huan Pabla.
Tokom sledeće decenije, Pablo je postao neverovatno bogat.
Novac mi je omogućio da završim svoje obrazovanje, putujem po mnogim mestima u Kolumbiji i širom sveta i pohađam najbolje škole dizajna enterijera i modne revije u Italiji i Francuskoj, jer je moj san, koji, nažalost, nikada nisam ostvarila, bio da budem poznati i cenjeni profesionalac.
Ali kombinacija novca i moći gurnula nas je u vrtlog koji nam je onemogućio da sagledamo nesreću koja se približavala. Kada smo se preselili u Hacienda Napoles, prelepo imanje u regiji Antiokuia, to mesto je postalo epicentar Pablovog novog života. Za dobro i za zlo. Od samog početka, krenuo je – i uspeo – da tamo vodi nekakav dvostruki život: jedan sa porodicom, a drugi sa prijateljima i ljubavnicama. Naravno, uz to je imao i svoj posao koji je uvek držao podalje od mene.
Da bi se sastajao sa ljubavnicima, Pablo sagradio stan iza konjušnice, vrlo blizu glavne kuće; sagradio je i nekoliko kabina u udaljenijim oblastima, gde su ponekad bežali od nas, pa čak i kada smo svi bili u kući.
Tokom tog perioda noćnih klubova i izlazaka, sada znam da je Pablo imao brojne devojke sa kojima je uživao nedelju ili dve, čak mesec ili dva, ali ih nikada nije shvatao ozbiljno.
Sve se to promenilo jedne noći sredinom 1981. godine, kada je upoznao Vendi Čavariaga Gil. Njihova veza trajala je nekoliko godina, da bi se na kraju završila tragedijom (nakon što ju je Eskobar podvrgao prinudnom pobačaju, postala je doušnik, a on je potom naredio njeno pogubljenje).
Sav naš život, uključujući i život porodice, Pablovih ljubavnica, pa i cele zemlje, naglo će se promeniti zauvek u noći 30. aprila 1984. godine, kada su ubice u Bogoti ubile ministra pravde Rodriga Lara Bonila , očigledno po naređenju mog muža.
Atentat je označio početak narko-rata koji je dominirao zemljom u narednoj deceniji. Posle ovog događaja, Pablova politička karijera je zastala i na kraju je raspisana poternica za njegovim hapšenjem dok je vlada tražila da ga izruči SAD. Kao rezultat, često je bio u bekstvu ili se skrivao, što je imalo ogroman uticaj na nas kao porodicu.
Kada sam shvatila koliko sam se udaljila od brutalne stvarnosti koja nas je okruživala, bilo je prekasno.
Bila je sredina avgusta 1993. godine, a Pablo i ja, naša deca, Manuela i Huan Pablo, i devojka Huana Pabla, Andrea, bili smo zatvoreni u skrovištu poznatom kao plava kuća u El Pobladu.
Suprug i ja smo znali da kraj mora doći pre nego kasnije: naša trenutna situacija nije bila održiva. Smrt je virila iza ugla. Plava kuća je trebalo da bude naše konačno skrovište.
U subotu, 18. septembra 1993, Pablo je iznenada ustao i prišao mi, rekavši da treba da razgovaramo nasamo u jednoj od spavaćih soba na drugom spratu.
“Dušo, vreme je da spakuješ kofere svima“, rekao mi je. “Svi ćete živeti u zgradi Altosa pod zaštitom vlade.”
Plakala sam i plakala. Bila sam zaljubljena u Pabla. Znala sam da je njegovo grubo ponašanje tokom poslednjih nekoliko godina izazvalo nesagledivo ludilo, ali i dalje me je silno mučilo što moram da napustim oca svoje dece da bih se spasla i da bih decu spasla.
Shvatila sam da ne postoji druga opcija. Bio je to : trenutak razdvajanja, naše poslednje zbogom. Moje suze nisu bile dovoljne. Konačno, u 11 sati noću, bilo je vreme da krenemo.
Oprostio se od Huana Pabla srdačnim rukovanjem i poljupcem u obraz. Kad je stigao do Manuele, počeo je da plače. Nikada ga ranije nismo videli da plače, a to nam je bilo neverovatno potresno. Tada sam ga poslednji put videla. Posle toga je živeo još 75 dana.
