Miroslav Hadži Vasić lečio je sve, od čistača ulice do predsednika država, celu porodicu Karađorđević, s kojima je kućni prijatelj, kao i partijarha, a nada se da će neko od naslednika nastaviti porodičnu tradiciju
Otac Miroslava Hadži Vasića bio je u selu kod nekog rođaka, malo su pili i počeli su da ga zezaju: „Je l’ ti znaš još nešto da radiš osim da praviš decu?“ Bio je revoltiran, a on je bio tako sitan na rođenju, po majčinom svedočenju, da je tvrdila da nikad nije videla manje dete. Muž joj je zapretio sa: „Nosi, bacaj to ili ću sekirom da te zakoljem!“, a nesrećna žena je razmišljala da bolje da rizikuje jedno dete nego da ostali ostanu siročići. Odnela ga je pod strehu, sakrila u štalu sa kravama, da ga skloni dok otac ne zaspi.
Naišla je baba, koja je bila kod svoje sestre tu u selu, i našla me u štali. Nije znala šta se dešava, uzela me je s kolevkom, unela unutra, prišla mom ocu i zavalila mu šamar. Zamotali su me onda u vunu i stavili u rernu, kao u inkubator. Tada se nije išlo kod lekara, ali najverovatnije sam bio nedonošče.” Započinje svoju životnu priču Miroslav, pa nastavlja:
“Imao sam srećno detinjstvo, bio miljenik kao najmlađi. Moje selo, koje volim, i koje i dan-danas obilazim jednom mesečno na tri-četiri dana, prvo je selo gde nema prodavnice niti igde ičega. Živeli smo s majkom i babom, a otac je radio kao šef Železničke stanice u Beogradu i dolazio povremeno. Kad sam završio treći razred osnovne škole, svi smo se preselili u Beograd.
U selu sam se i prvi put zaljubio, u šestom razredu, za vreme raspusta koji sam provodio kod babe. Tada je kod svoje tetke došla devojčica uz Beograda i proveli smo to leto zajedno. Dopadanje je bilo obostrano, a mi smo se zabavljali oko godinu dana. To je bila čista, neiskvarena ljubav, ona za koju kažu da nema zaborava. Nažalost, nisam u kontaktu s njom, niti znam da li je živa.
Otac se u slobodno vreme bavio nameštanjem kostiju, što je naučio od nekog francuskog doktora dok je bio u sanitetskoj četi na Solunskom frontu. Postao je jedan od najboljih kostolomaca u bivšoj Jugoslaviji, nameštao je i otvorene prelome, dok je njegova majka skupljala lekovito bilje i bila čuvena travarka. Pomagao sam i njemu i njoj od ranog detinjstva. Još u nižim razredima osnovne škole sam znao da namestim iščašenja, da razlikujem bilje i zapamtim za šta je koje korisno, kao i kako da ih kombinujem. Biljke su moja velika ljubav i želeo bih da im se u budućnosti u potpunosti posvetim.
Kad sam imao 17 godina, na školskoj praksi, a spremao sam se za električara, doživeo sam da me, tuđom nepažnjom, pogodi strujni udar od 35.000 volti. To je bio pakao. Udar me je bacio s merdevina, te sam pao sa 27 metara visine i imao 24 preloma, kao i opekotine po celom telu. Iako mi je pružena pomoć, tri puta sam bio klinički mrtav, a dve godine totalno nepokretan. Bila je to borba za život i znao sam da ću, ako preživim, pomagati ljudima. Uz božju volju i trud lekara, tako je i bilo. Upornošću mog oca, koji me je kasnije godinama lečio melemima prema bakinim receptima (a ona tada nije bila među živima), vratio sam se u život.
Od 42 prijavljenih, samo nas dvoje nismo bili lekari. Tečaj je trajao četiri i po meseca, svakog dana, a odmah nakon teorije se učila i praksa. Na kraju sam dobio besplatno školovanje, a instruktor kojeg sam sreo na ulici bio je Masajuki Saiondži, najbolji japanski kiropraktičar, koji je, nažalost, poginuo.
S tom diplomom sam mogao da otvorim ambulantu bilo gde u Evropi, ali ne i kod nas, pa sam završio Višu fizioterapeutsku školu. Potom su dolazili i drugi japanski kiropraktičari, koji su inače najbolji u svetu, a usavršavao sam se i u Rusiji.
S patrijarhom Pavlom sam se upoznao ubrzo nakon što sam počeo profesionalno da se bavim kiropraktikom i fitoterapijom, i to u manastiru Vitovnica preko oca Tadeja, koga sam poznavao dugi niz godina i sarađivao s njim. On je imao veoma dobre recepture, posedujem oko 400 recepta za mnoge bolesti koje mi je poklonio, a svi se zasnivaju na travama koje rastu na Balkanu. On je recepte sakupljao vrlo revnosno, ali nije mogao da se bavi lečenjem pošto je bio duhovno lice. Onda je birao priliku kome bi dao taj blagoslov.
Kad smo kod oca Tadeja razgovarali, između ostalog o tome ko se čime bavi, patrijarh Pavle je to sve „skenirao“. Nije trebalo mnogo da se priča, jer je imao neverovatne sposobnosti i moći da čoveka proceni u sekundi, a da taj čovek to i ne primeti.
Početkom devedesetih, kad smo se upoznali, patrijarh je još uvek bio u dobrom zdravstvenom stanju i kondiciji. Dobio sam poziv iz crkve da odem kod njega, zvala me je divna žena koja je bila pored njega i pazila ga gotovo do kraja. U početku me je ona pozivala u posete, a kasnije i sam patrijarh. On se tada bio opekao, jer je ušao u tuš-kabinu i slučajno zakačio tuš s vrelom vodom. Odneo sam mu jednu čarobnu kremu baš za opekotine – i tako je sve počelo…
Viđali smo se gotovo svakodnevno ili svaki drugi dan narednih 15 godina. Lečenje je bilo uključeno po potrebi. On nije bio bolestan, starost je dočekao kao zdrav čovek. Ali, kao što je i sam voleo da govori, od starosti nema gore bolesti. Pazite, biti monah nije jednostavno, a doživeti te godine (patrijarh je preminuo sa 95 godina, prim. aut.) u monaškom životu je kao da ste živeli 130 u običnom.
Nameštao sam mu kosti kad bi me zamolio uz osmeh i reči: „Hajde me malo prokrckaj.“ Bilo je i situacija kad sam procenjivao da to možda i nije bilo neophodno, ali on je to voleo. Za njega sam pravio i neke tinkture, recimo, melem za imunitet na bazi lekovitog bilja i meda. Bio je izuzetno disciplinovan pacijent. Kad bismo počeli o tome da pričamo, znao je da kaže: „Sad više nisam patrijarh, sad sam tvoj pacijent.“
Patrijarh Pavle je poštovao lekare i imao poverenja u njih, između ostalog zato što je bio vrlo obrazovan čovek. Nije on otišao sa tri razreda osnovne škole da se zamonaši, pa da se samo moli Bogu. Bio je izuzetno obrazovan čovek, izuzetan i razuman u svemu, ali bukvalno u svemu. Voleo je i da se našali, da priča, ali i da bude ozbiljan. U stvari, kod njega nikada niste znali kad je ozbiljan, a kada nije. Nije na meni da sudim, ali mislim da takvog patrijarha kao što je on još dugo nećemo imati. Proći će godine i godine…
Puno sam putovao i učio, bio na hodočašću u Jerusalimu. Tom prilikom sam od igumana manastira Svete Trojice na poklon dobio ikonu Svetog Gerasima staru preko 200 godina, što je najvrednija stvar koju posedujem. Rađena je prirodnim zemljanim bojama koje se mešaju s jajima, što se više ne koristi, ovakvih ikona ima samo u nekim manastirima.
Deo sam atletskog kluba Plemenito srce, koji organizuje humanitarne maratone i prikuplja pomoć za svakoga za koga proceni da mu je najpotrebnija, nekom detetu za operaciju, za krov nad glavom, da se završi neka svetinja i slično. Imamo sajt i ljudi se onda javljaju da pomognu. Trči se etapno, ali ja to ne radim s ovim kilogramima, već sam u pratnji i, ako nekome nešto zafali, to popravim i idemo dalje. Evo, nedavno smo obeležili 25 godina postojanja, pre četiri dana sam dobio medalju za zasluge od Atletskog saveza Srbije.
Svaki naš maraton je po blagoslovu aktuelnog patrijarha, a trke se organizuju svake godine, i to više puta. Na primer, 2016. godine, povodom 100 godina od bitke na Kajmakčalanu, maratonci su pretrčali 1.000 kilometara od manastira Privina glava do vrha Kajmakčalana. Bio sam više puta u pratnji ekipe koja je trčala od Beograda do Moskve, recimo za Dan pobede 2005. godine. Inače sam celu Rusiju obišao, Bajkalsko jezero, sve živo.
U manastiru Hilandaru sam bio 56 puta. Idem svake godine, ponekad i više puta, kad sam pratio maratonce, bicikliste, razne sportiste, a idem i ovako. Odem dole, ostanem po nekoliko dana, „odradim“ te monahe, sve što treba, jer se pri manastiru nalazi ambulanta. Tu dolaze razni lekari, specijalisti, koji žele da ostanu i pomognu tim ljudima, a sve je počelo tako što su me zvali preko patrijarha Pavla. Tamo ljudi rade teške poslove, imaju ogromno imanje, maslinjake, vinograde, šljivike, svega ima.
Lečio sam sve, od čistača ulice do predsednika država, celu porodicu Karađorđević, s kojima smo kućni prijatelji, kao i partijarha, a nadam se da će neko od naslednika nastaviti porodičnu tradiciju. Osim troje dece, imam dva unuka i četiri unuke. Sin Veljko je fizioterapeut, radi sa mnom, ima talenta, ali ne i te ljubavi i strasti prema ovom poslu.
Ja ovaj posao radim iz ljubavi, inače nema potrebe da privređujem. U penziji sam već 12 godina, situirana mi je cela porodica, deca, svi su završili škole, rade, jedna ćerka živi u Americi, imaju sve. Ja takođe, ali verujte da uživam ako pomognem nekome. Evo, pre neki dan su doveli devojčicu od 12 godina koja ima dislocirani kuk, jedna noga je kraća za desetak centimetara, a onda još i iskrivljena. Roditelji plaču, kažu da se maltretiraju već dve godine, samo ih šalju od jednog do drugog lekara, od jednog do drugog snimanja, ne znaju više šta da rade. Naravno, ništa ne može da se ispravi preko noći ako nije nastalo preko noći, ali iz više puta može.
Vidim da su dva unuka, Mihailo i Maksim, zainteresovani da mi pomažu kad radim. Nisu rođena braća, ali vole se kao da jesu. Evo, već mi je stariji rekao: „Deda, kad budem na raspustu, doći ću da radim s tobom.“ Odmah se javio i mlađi da hoće. On se interesuje i za bilje, stalno me nešto propituje. Sad smo ga skoro vodili u selo, sve se rascvetalo, a on pita: „Deda, a šta je ovo? A kako je ovo? A je l’ ovo otrovno? A je l’ ovo nije? A je l’ ova dobra biljka?“ Vidim da ga to zanima.
Za mene je smisao života porodica, da svi budu zdravi i složni, sve ostalo je prolazno. Sva materijalna dobra su prolazna, jer bogatstvo nikome nije donelo sreću. Ono što zaista ostaje i daje životu smisao, jesu porodica i deca. To je ono za šta vredi živeti.”
Stil / Kurir
