Rozmari Kenedi bila je najstarija i najlepša ćerka iz klana Kenedijevih, ali nije bila savršena i to joj porodica nikad nije mogla oprostiti
Dok se njen mlađi brat, Džon Ficdžerald Kenedi, brzo penjao ka vrhu političke moći, ona se zgrčila u maloj sobi u specijalizovanoj ustanovi, jedva sposobna da izgovori smislenu rečenicu. Njene ruke, koje su nekada graciozno pisale beleške o balovima i prijemima u njenom dnevniku, sada su se mučile da drže olovku za dečje crteže. Rouzmari Kenedi, najstarija ćerka najuticajnijeg političkog klana u Americi, postala je živi duh kao rezultat monstruoznog eksperimenta na koji ju je osudio njen rođeni otac.
Kako je sve pošlo po zlu?
Veče 13. septembra bilo je više nego napeto. Rouz Kenedi, supruga političara u usponu Džozefa Kenedija, spremala se da rodi svoje treće dete i prvu ćerku. Kontrakcije su počele brzo, ali u blizini nije bilo lekara: u to vreme, epidemija španskog gripa desetkovala je čitave četvrti, a medicinsko osoblje je bilo rastrzano između desetina umirućih pacijenata. Samo je babica stigla na vreme da pruži pomoć majci.
Medicinska sestra koja je stigla, prestravljena odgovornošću porođaja bez lekara (porodica je, na kraju krajeva, bila poznata i bogata), donela je fundamentalno pogrešnu odluku. Naredila je Rouz da stisne noge i da ne napreže, bukvalno držeći bebu unutra. Rouz se previjala od bola, telo joj je tražilo oslobađanje, ali babica je bila nepokolebljiva: morala je da sačeka lekara.
Bebina glava je ostala u porođajnom kanalu puna dva sata, pritisnuta sa svih strana. Mozak sićušne devojčice se ugušio bez kiseonika, a ćelije su jedna po jedna umirale. Kada je lekar konačno stigao i Rozmari se rodila, izgledala je potpuno zdravo, ali, nažalost, njen mozak je već bio nepopravljivo oštećen.
Još jedna devojka
Prvi znaci upozorenja počeli su da se javljaju kada je Rouzmari napunila dve godine. Njena braća, Džo i Džon, već su trčali okolo i neprestano ćaskali, ali ona je i dalje sa mukom puzala po podu. Počela je da hoda mnogo kasnije od svojih vršnjaka, a i da priča. Reči su joj dolazile sa vidljivim naporom, a rečenice su joj dolazile sporo i nespretno.
Ovo je bio pravi udarac za porodicu Kenedi. Džozef i Rouz su odgajali buduće senatore i predsednike, a njihov dom je bio mesto sastanka najistaknutijih ličnosti zemlje. Deca su, u međuvremenu, stalno razmenjivala štre reči za trpezarijskim stolom, citirala novine i žestoko raspravljala o političkim pitanjima. Rouzmari je, s druge strane, sedela mirno, sa zbunjenim osmehom na licu, posmatrajući ovaj verbalni ping-pong u kome nije mogla da učestvuje.
Njena majka će kasnije pisati:
„Toliko se trudila da zasluži pohvalu, toliko se radovala svakoj lepoj reči, toliko se nadala da će biti dostojna pažnje.“
I to je bila tragedija te devojčice: ona je savršeno dobro razumela da se veoma razlikuje od svoje briljantne, brze, braće i sestara oštrog jezika, ali nije mogla apsolutno ništa da učini povodom toga.
Kenedijevi su izabrali jedinu opciju koju su smatrali mogućom: odlučili su da sakriju problem. Nesposobni da priznaju da je njihova ćerka posebna, nisu imali drugog izbora nego da je sakriju: zaključali su je kod kuće i angažovali privatne učitelje koji su se mučili da je nauče čak i osnovnim veštinama čitanja i pisanja. Sa petnaest godina jedva je dostizala nivo učenice četvrtog razreda, ali porodica se tvrdoglavo pretvarala da je sve u redu.
Lepota koja se ne može pokazati
Ironično, Rouzmari je nasledila karakterističan izgled porodice Kenedi: visoka, dostojanstvena, sa savršenim crtama lica i izražajnim očima, odrasla je u pravu lepoticu. Kada je napunila petnaest godina, roditelji su je poslali u manastir Svetog Srca u Roud Ajlendu, navodno zbog obrazovanja, ali u stvarnosti da bi je izolovali od radoznalih pogleda.
Monahinje su dobile stroga uputstva: Rouzmari je trebalo da uči odvojeno od ostalih učenica, jedan na jedan sa nastavnicima, bez nepotrebnih svedoka. Njeni roditelji su to objasnili kao brigu o individualnoj pažnji, ali pravi razlog je bio očigledan: nisu mogli dozvoliti da bilo ko vidi kako se praktično odrasla devojka iz klana Kenedi muči da čita slog po slog.
Onda je došla 1938. godina, i Džozef Kenedi je imenovan za ambasadora u Velikoj Britaniji. Porodica se iznenada popela na vrh društvene hijerarhije, a njen otac je odlučio da maksimalno iskoristi ovaj pogodan trenutak. Rouzmari je iznenada predstavljena na dvoru zajedno sa ostalim ženama porodice – samom kralju Džordžu VI i kraljici Elizabeti. Devojka je trebalo da bude prava debitantkinja.
Pripreme za ovaj važan događaj pretvorile su se u noćnu moru za sve. Rouzmari je morala da savlada složeni dvorski bonton, gde je svaki pokret bio regulisan do milimetra. Posebno se plašila reveransa – dubokog, elegantnog naklona koji je zahtevao koordinaciju i gracioznost. Vežbala je iznova i iznova, znajući da joj otac neće oprostiti nijednu grešku.
Dan ceremonije je bio napet. Rouzmari je ušla u dvoranu, srce joj je tako jako lupalo da se plašila da će svi čuti. Počela je da se pokloni i… zamalo nije pala. Na samo korak od kraljevskog para, izgubila je ravnotežu i trznula se, jedva uspevajući da se održi na nogama. Monarhi su se ljubazno pravili da ne primećuju, ali Džozef Kenedi je tako snažno stisnuo pesnice da su mu zglobovi pobeleli.
Ipak, misija je formalno bila uspešna: Rouzmari je postala zvanična debitantkinja, a njene fotografije su se pojavile u društvenim rubrikama. Novinari su se zainteresovali za prelepu ćerku američkog ambasadora i počeli su da traže intervjue.
Tada su Kenedijevi pokrenuli opsežnu operaciju dezinformisanja. Smislili su celu biografiju za štampu: Rouzmari je studirala obrazovanje, sanjala je o radu u vrtiću i tajno sanjala o pozorišnoj sceni. Ni reči istine. Devojčica jeste prisustvovala nekim događajima, dajući kratke, pažljivo uvežbane odgovore, ali su roditelji kontrolisali svaki njen javni iskaz.
Godine 1939, porodica je otputovala u Rim na krunisanje pape Pija XII, a zatim je posetila Belu kuću. Rouzmari je uživala u slavi koju nije mogla ni u potpunosti da shvati. Za spoljni svet, ona je bila jedna od briljantnih ćerki klana Kenedi. Ali za svoje lažljive roditelje, ona je bila tempirana bomba koja je mogla i hoće pre ili kasnije eksplodirati.
Maske su skinute
Godina 1940. je počela trijumfalno za Rouzmari. Vratila se iz Evrope kao priznata dama iz visokog društva. Ali istovremeno, nešto u njoj je puklo. Njena mlađa sestra, Junis, kasnije se prisećala: promena se dogodila gotovo trenutno, kao da je neko okrenuo prekidač.
Dvadesetdvogodišnja Ruzmari je počela da regresira: veštine koje je mukotrpno sticala godinama počele su da joj izmiču, govor joj je postajao još nerazgovetniji, a koncentracija joj je stalno opadala. Zatim su usledili napadi – konvulzije ili nešto slično, što je užasnulo njenu porodicu – i divlji izlivi besa.
Pre nego što je krenula u školu, po zakonu Masačuseca, Rozmari je polagala test inteligencije. Njen koeficijent procenjen je na oko 75, što je taman iznad granice mentalne retardacije.
Porodicu koja je i inače stalno bila pod budnim okom javnosti i čiji su članovi pazili na svaki korak, Rozmarino ponašanje, pogotovo jake promene raspoloženja, veoma su frustrirale.
Zbog toga je 1941. godine, kada je Rozmari imala samo 23 godine, porodica tajno pristala da joj se izvrši lobotomija, popularni postupak u to vreme, za koji se verovalo da može da izleči šizofreniju, epilepsiju, poremećaje raspoloženja i druge mentalne probleme.
Uništen život
Lobotomija Rozmari Kenedi izvršena je pre nego što je usavršen postupak operacije preko očne šupljine, pa je izvedena sa klasičnim otvaranjem lobanje, pri blagoj anesteziji. Rozmari je bila svesna tokom zahvata!
Nakon operacije, porodica je govorila da je Rozmari pronašla svoj mir. Međutim, čini se da je nesrećna devojka zapravo patila od duboke depresije, a operacija je veselu devojku koja je tečno govorila i umela da piše ostavila sposobnu da kaže jedva nekoliko reči i potpuno nesposobnu za samostalan život, piše Hafington post.
Njeni mentalni kapaciteti svedeni su na nivo dvogodišnjeg deteta.
– Pokušaj da je “poprave” završio se tragično – komentarisao je godinama kasnije Tim Šiveri, rođak porodice Kenedi i autor knjige “Potpuno živa: Otkrivajući šta je najbitnije u životu”.
Tihi kraj
Porodica Kenedi je u godinama koje su usledile postala poznata po filantropskom radu. Rozmarina sestra Junis osnovala je Specijalnu olimpijadu, a otac je donirao milione organizacijama za osobe sa smetnjama u razvoju. O Rozmari se nije govorilo, osim kada ju je Junis navodila kao inspiraciju.
Odmah posle ovog nesrećnog zahvata Rozmari je premeštena u duševnu bolnicu u kojoj je ostala do kraja života. Otac je nijednom nije posetio.
Ironično, Rozmari je nadživela većinu svoje braće i sestara. Umrla je tiho, 2005. godine u 86 godini života.
