Buduća (i poslednja) carica Rusije rođena je u nemačkom gradu Štetinu pod imenom Sofija Frederika Avgusta od Anhalt-Cerbsta. Majka devojčice, Johana Elizabeta, bila je rođaka budućeg cara Petra III.
Ono što je zanimljivo: ujak Sofije Frederike Avguste bio je Karl Avgust, propali muž carice Elizabete Petrovne (princ je umro neposredno pre venčanja). Uprkos ovoj neprijatnoj činjenici u Elizabetinoj biografiji, ona je zadržala svoju dobru volju prema ovoj porodici. Mnogo godina kasnije, birajući nevestu za svog nećaka Petra III i budućeg cara Rusije, Elizabeta Petrovna je izabrala Sofiju Frederiku Avgustu, koju će u budućnosti ceo svet znati kao Katarinu II Veliku.
Godine 1744. 15-godišnja Katarina i njena majka došle su u Rusiju na poziv carice Jelisavete. Do tog vremena, devojka je stekla dobro obrazovanje kod kuće, proučavajući nemački, italijanski, engleski i francuski, kao i osnove geografije, teologije, muzike i plesa. Po dolasku u Rusiju, Katarina je počela aktivno da proučava ruski jezik, tradiciju, istoriju i religiju svoje nove domovine.
Inače, Elizaveta Petrovna je bila izuzetno zabrinuta za mentalne sposobnosti svoje buduće snahe i zabranila joj je da uči sa nastavnicima.
Kararina je sama učila, što je uticalo na njenu pismenost: do kraja svojih dana pisala je tekstove sa mnogo gramatičkih i interpunkcijskih grešaka.
Buduća supruga Petra III skoro je ponovila sudbinu svog ujaka. U nastojanju da što brže nauči ruski, Katarina je noću učila, sedeći pored otvorenog prozora, i ubrzo se razbolela od upale pluća. Devojčica je bila na ivici smrti, a njena majka je želela da dovede luteranskog pastora (pre krštenja Sofija Frederika Avgusta je ispovedala luteranstvo), ali je insistirala da joj se pošalje Simon Todorski, episkop Ruske crkve (a ovaj čin je samo doprineo popularnosti buduće carice na dvoru). Sveštenik je brzo podigao devojku na noge.
Dana 9. jula 1744. godine Sofija Frederika Avgusta je prešla u pravoslavlje, dobivši na krštenju ime Ekaterina Aleksejevna. Sledećeg dana se verila za budućeg cara Petra III, koji je bio njen drugi rođak. Ceremonija venčanja održana je 1. septembra. Katarina je tada imala 16 godina, Petar 17 godina.
Budući car uopšte nije bio zainteresovan za svoju ženu, a među njima nije bilo intimnosti. „Ja sam dobro video da me veliki knez uopšte ne voli; Dve nedelje posle venčanja rekao mi je da je zaljubljen u gospođicu Kar, caričinu deverušu. Rekao je grofu Divijeu, svom komorniku, da nema poređenja između ove devojke i mene“, napisala je Katarina. Dok se Petar zabavljao igrajući se sa limenim vojnicima i dresiranim psima, Katarina je sve svoje slobodno vreme (a imala ga je u izobilju) posvetila proučavanju raznih nauka i dela velikih naučnika.
Svi su primetili nedostatak intimnog života između Petra i Katarine: godine su prolazile, a baka nije dobila unučad, što ju je veoma zabrinulo.
Nedostatak ljubavi među supružnicima logično je doveo do drugog faktora – pojave ljubavnika.
Samo devet godina kasnije, 1754. godine, posle dve neuspešne trudnoće, Katarina je rodila sina Pavla, koji je, po naređenju carice, odmah odvojen od majke. Katarini je bilo dozvoljeno da viđa sina samo povremeno. Istoričari su skloni da veruju da Pavlov otac uopšte nije bio Petar, već Katarinin ljubavnik Sergej Saltikov, koji je, inače, odmah poslat iz prestonice. Rođenjem sina, Petar III je potpuno prestao da se interesuje za svoju ženu i, više se ne stideći, počeo je da ima jednu ljubavnicu za drugom.
Međutim, Katarina je uradila istu stvar. Tih godina imala je aferu sa Stanislavom Ponjatovskim, budućim kraljem Poljske. Godine 1757. Katarina je ponovo zatrudnela, što je izazvalo veliko negodovanje njenog muža: „Bog zna zašto je moja žena ponovo zatrudnela! Uopšte nisam siguran da li je ovo dete moje i da li treba da ga shvatim lično!“ Petrov bes je razumljiv – u to vreme on i Katarina su bili supružnici samo po imenu, tako da postoje sumnje da je Stanislav otac deteta. 20. decembra rođena je devojčica, koja je dobila ime Ana. Beba je živela nešto više od godinu dana i iznenada je umrla.
Katarina je počela da planira da svrgne svog muža sa prestola za vreme vladavine Elizabete Petrovne. Carica je sumnjala u zavere, ali nije mogla da za da je za to zadužena njena snaja. U januaru 1762, Elizabeta Petrovna je umrla, a Petar III je s pravom stupio na presto. Pošto je postao car, Petar je poslao svoju zakonitu ženu na drugi kraj Zimskog dvorca, zamenivši je svojom ljubavnicom Elizavetom Voroncovom.
Davne 1760. godine, grof Grigorij Orlov je postao Katarinin tajni ljubavnik, a godinu i po kasnije ona je zatrudnela.
Ovoga puta bilo je nemoguće „prikriti“ Katarininu zanimljivu situaciju vezom sa njenim zakonitim mužem – supružnici su uopšte prestali da kontaktiraju jedni druge, a kamoli da spavaju u istom krevetu. Careva supruga je bila prinuđena da brižljivo prikriva trudnoću, što joj je, na sreću, i uspelo.
Na dan njenog rođenja, 22. aprila 1762, jedan od Katarininih odanih slugu zapalio je svoju kuću. Petar III je voleo takve spektakle, za koje je, naravno, znala njegova žena. Car je požurio da posmatra vatru, dok je njegova žena mirno rodila sina Alekseja Grigorijeviča Bobrinskog.
Od trenutka kada je stupio na presto, Petar III nije bio popularan u narodu. Ili, tačnije, bio je omražen. Katarina je to vešto iskoristila, privlačeći vojsku i plemstvo na svoju stranu.
Konačno, rano ujutru 9. jula iste godine, Katarina je u pratnji grofa Orlova i njegovog brata stigla iz Peterhofa u Peterburg, gde je položila zakletvu na vernost gardijskog i drugih pukova. Zajedno sa trupama koje su joj se pridružile, Katarina je otišla pravo kod svog muža, gde je dobila njegov pristanak na pregovore, a zatim i na odricanje od prestola.
Katarina II je primorala svog zakonitog supružnika da se odrekne prestola. Nakon toga, Petar III je odmah uhapšen i ubrzo je umro u zatvoru pod nejasnim okolnostima. Sama Katarina je, po stupanju na presto, izdala manifest u kojem je optužila Petra III da pokušava da promeni veru i sklopi mir sa neprijateljskom državom Pruskom.
Pošto je postala carica, Katarina II je uronila u državne poslove. „Finansije su iscrpljene. Vojska nije dobila platu tri meseca. Trgovina je bila u opadanju, jer su mnoge njene grane prepuštene monopolu. U državnoj ekonomiji nije postojao odgovarajući sistem. Vojno odeljenje je bilo duboko u dugovima; more se jedva držalo. Sveštenstvo je bilo nezadovoljno oduzimanjem njihove zemlje. Pravda se prodavala na aukciji, a zakoni su se poštovali samo u onim slučajevima kada su favorizovali moćne“, napisala je carica u svojim memoarima.
Od prvog dana svoje vladavine, Katarina II je sa entuzijazmom pristupila reformi države.
Carica je vodila dva uspešna rata, usled kojih je Rusija stekla uporište na Crnom moru. Katarina je učestvovala u podeli Poljske, vraćajući istorijske zemlje i osvajajući nove. Od 50 pokrajina Rusije, 11 je pripojeno tokom godina njene vladavine. Izgrađena su i 144 grada.
Stanovništvo zemlje se udvostručilo, riznica učetvorostručena. Katarina II posvetila je veliku pažnju izgradnji u Sankt Peterburgu: po njenom mišljenju, glavni grad države je morao da blista. Carica je uspostavila trgovinu unutar zemlje, udvostručila broj industrijskih preduzeća i započela razvoj Urala.
Katarina je uvela obaveznu vakcinaciju protiv malih boginja. Mnogi su se plašili da ih urade, a za primer, carica i njen sin su vakcinisani pred svima.
Katarinina unutrašnja politika naziva se „apsolutizmom“ jer je carica svojim reformama nastojala da postigne opšte dobro. Ipak, bilo je i dalje nezadovoljnih. Godine 1773. carica se suočila sa ustankom koji je predvodio Jemeljan Pugačov. Seljački rat je zahvatio skoro celo carstvo. Pobuna je ugušena tek dve godine kasnije. Pugačov je pogubljen. Seljački ustanak je pokazao sve nedostatke oblasnog upravljanja: prevelikim pokrajinama upravljao je nedovoljan broj ljudi. Tako je Katarina sprovela pokrajinsku reformu.
Pod Katarinom je stvorena mreža gradskih škola, otvoreni su fakulteti i instituti za plemenite devojke, osnovana je Ruska akademija.
Za pomoć udovicama stvorena je Udovička riznica. Veličina vojske se udvostručila, zahvaljujući čemu je Rusija izvojevala više od jedne blistave pobede, jačajući svoju poziciju u inostranstvu. Reč „Rusija“ se govorila širom sveta sa velikim poštovanjem.
Tokom svog života, Katarinina dnevna rutina ostala je praktično nepromenjena. Carica se probudila u pet ujutru (a kasnije u starosti, u šest), isprala usta toplom vodom, natrljala obraze kockicama leda i otišla u svoju kancelariju, gde ju je čekala jaka kafa sa gustom pavlakom i kolačićima. Katarina bi sela da radi i vraćala se u svoju spavaću sobu oko devet sati, gde bi primala zvučnike. Dani i sati prijema za svakog službenika bili su stalni i nepromenljivi.
U vreme ručka, oko 13-14 časova, Katarina je otišla u malu garderobu, gde su je počešljali, obukli haljinu – bila je to izuzetno jednostavna i opuštena odeća – i cipele sa niskom potpeticom. Carica je nakit nosila samo u posebnim prilikama. U večernjim danima prijema, Katarina je nosila skupu baršunastu haljinu „ruskog stila“.
Carica nije pratila modne trendove i nije pozdravljala skupu odeću među svojim dvorjanima.
Pošto je završila toalet u malom toaletu, Katarina bi išla u službene prostorije. Tamo su se okupili njeni unuci, njen miljenik, i nekoliko bliskih prijatelja. Posle 10 minuta svi su krenuli za sto. Za ručak je bilo predviđeno oko sat vremena. Katarina je uvek imala nekog favorita koji joj je sedeo sa desne strane. Carica nije marila za sofisticiranost trpeze: na primer, njeno omiljeno jelo bila je govedina sa kiselim krastavcima.
Posle večere, carica je nakratko popričala sa pozvanima na večeru, a zatim se vratila na posao. U četiri sata posle podne bilo je vreme za odmor i zabavu.
U šest sati počeo je zvanični prijem večerom, raznim igrama i plesom. Savremenici su primetili da je u proslavama pod Katarinom bilo nečeg porodičnog, toplog i nestašnog. I sama carica je rado učestvovala u svim zabavama, dozvoljavajući razne slobode i nepoštovanje stroge etikete. U deset sati proslava se završila, a Katarina se povukla u svoje odaje.
Caričin lični život nije bio tajna čak ni za njene savremenike. Broj zvaničnih favorita Katarine II iznosi više od 20 ljudi.
Caričina najduža veza trajala je 12 godina, njen izabranik tokom ovih godina bio je grof Orlov.
Kao što smo pisali gore, Grigorij je u početku bio samo tajni ljubavnik, a tek Katarininim dolaskom na vlast 1762. postao je zvanični favorit.
Avaj, Orlov nije bio zahvalan ljubavnik. Grof se nije ustručavao da uzme ljubavnice, iskoristio je svoj položaj i mogao se čak usuditi da bude drzak prema carici.
Dvorjani nisu razumeli zašto je Katarina tolerisala drsko ponašanje svog ljubavnika.
„Ovaj Rus otvoreno krši zakone ljubavi u odnosu na caricu. On ima ljubavnice u gradu koje ne samo da ne izazivaju caričin gnev zbog povinovanja Orlovu, već, naprotiv, uživaju u njenom pokroviteljstvu“, pisali su savremenici.
Istina, od ovih osećanja 1772. godine nije ostalo ni traga. Sa Orlovljevim odlaskom na vojne pregovore, Katarina je skrenula pažnju na korneta konjske garde Aleksandra Vasilčikova. Vrlo brzo je postao zvanični favorit, a Orlov povratak u Sankt Peterburg ništa nije promenio.
Nažalost, odnos sa Vasilčikovom nije bio bez problema: emocionalna iskustva i stalne svađe su mučile Katarinu. „Od rođenja nisam toliko plakala kao ovih poslednjih godinu i po dana; Prvo sam mislila da ću se naviknuti, ali ono što je bilo dalje bilo je još gore, jer je s druge strane [Vasilčikov] počeo da se duri tri meseca, i moram priznati da nikada nisam bila srećnija nego kada se naljutio i ostavio me na miru, a njegova naklonost me naterala da plačem“, pisala je carica u pismima svom prijatelju Grigoriju Potemkinu.
Umorna od svojih emocionalnih iskustava, Katarina je 1774. odlučila da skrene pogled na nekog drugog.
Grigorij Potemkin, koji je bio 10 godina mlađi od nje (što je u to vreme bilo dosta), bio je idealan za ulogu favorita: carica ga je poznavala i gledala mnogo godina. Ketrin je napisala pismo Gregoriju u kome je sasvim transparentno nagovestila svoju naklonost. U međuvremenu, Vasilčikov je odmah poslat u Moskvu.
Potemkin je postao najpoznatiji i najmoćniji miljenik carice. Za relativno kratko vreme je maksimalno iskoristio svoju poziciju i napravio vrtoglavu karijeru. Svi su pognuli glave pred Grigorijem, pa i Katarina.
Godine 1775. u Potemkinovoj kući rođena je devojčica Elizaveta Grigorjevna Temkina.
Većina istoričara se slaže da je bebina majka bila carica. Zagovornici suprotne teorije navode caričino poodmaklo doba, rekavši da nije mogla da se porodi sa 44 godine. Zvanična verzija kaže da je na rođendan devojčice carica imala stomak zbog neopranog voća. Čudna koincidencija…
Postoji i sugestija da su Katarina i Potemkin bili tajno venčani, ali za to nema dokaza.
U leto 1775. Katarina je skrenula pažnju na Petra Zavadovskog, a šest meseci kasnije Potemkin je poslat „u penziju“. Uprkos činjenici da je Grgur prestao da bude caričin ljubavnik, on je zadržao položaj druge osobe u državi i bliskog prijatelja Katarine skoro do kraja svojih dana.
Godinu dana kasnije, Zavadovskog je zamenio Semjon Zorič, koga je zamenio Ivan Rimski-Korsakov, koji je bio 25 godina mlađi od Katarine II.
Caričin izbor nije naišao na razumevanje na dvoru, ali je ona sama lepršala kao leptir od osećanja koja su je obuzela. Međutim, grof nije uspeo da održi svoj položaj: 1779. godine carica je uhvatila svog favorita u naručju svoje prijateljice grofice Brus i nije mogla da mu to oprosti.
Očigledno, u pokušaju da se izbori sa izdajom svog ljubavnika, Katarina se izgubila u naručju drugih muškaraca. U njenom životu je došlo do jasnog sloma: ljubavnici su se smenjivali (mnogi od njih su bili mnogo mlađi).
Posle izdaje Rimskog-Korsakova, Katarina II je menjala ljubavnike kao rukavice. Treba napomenuti da su fantastične sume koje je Katarina II poklonila svojim miljenicima, njihovim rođacima, a ponekad čak i ljubavnicama, zadivile čak i njene savremenike.
Katarina II nije bila poznata kao lepotica, ali u njoj je bilo nečeg privlačnog zbog čega su muška srca drhtala. Posle rastanka sa grofom Orlovom, carica je živela isključivo za svoje zadovoljstvo, rastajući se sa svojim miljenikom čim su njena osećanja prošla.
Katarina se ne može nazvati neozbiljnom ili izopačenom, uprkos činjenici da neki istoričari insistiraju na postojanju određene erotske sobe u palati, gde je sav nameštaj bio ukrašen sklupturama u obliku genitalija. Za caricu nije bila važna samo prisnost, već i duhovna povezanost, zbog čega mnogi miljenici nisu dugo ostali.
Postojao je izvestan obred prelaska da se postane favorit. Na večernjem prijemu, dvorjani su pomno posmatrali caricu: ako je ona nekoga pažljivo pogledala, onda je sutradan ovaj mladić bio pozvan u palatu i testiran da li je u stanju da obavlja direktne intimne dužnosti caričinog miljenika.
„Obično su slali nekoga kod Ane Stepanovne Protasove da isproba osobu izabranu za favorita Njenog Veličanstva. Nakon što je lični lekar Rodžerson pregledao ljubavnika, regrutovani čovek je poslat Ani Stepanovnoj Protasovoj na tronoćno suđenje“, napisao je Aleksandar Turgenjev.
Ako se izabranik sve tri noći pokazao kao dostojan ljubavnik, Ana je „izveštavala najmilostiviju caricu o pouzdanosti testiranog”.
U ovom slučaju, zakazan bi bio prvi sastanak.
„U 10 sati uveče, kada je carica već bila u krevetu, Ana bi uvela novog regruta u spavaću sobu najpobožnijeg, obučenog u kinesku šlafroku, sa knjigom u rukama, i ostavila ga da čita u foteljama pored kreveta pomazanika. Sutradan je Perekusihina izvela posvećenika iz odaje i predala ga Zaharu Konstantinoviču, koji bio dveo ljubavnika u odaje pripremljene za njega; Ovde je Zahar pokorno izvestio favorita da se najmilostivija carica udostojila da ga postavi za ađutanta svojoj najvišoj ličnosti i poklonila mu ađutantsku uniformu sa dijamantskom kopčom i 100.000 rubalja džeparca“, napisao je Turgenjev.
Inače, tokom godina procedura je postajala sve komplikovanija, a izabranika je proveravala ne samo Protasova, već i druge dame, obično ne manje od tri.
Početkom 1780-ih, Aleksandar Lanski je postao miljenik Katarine II. Dvadesetdevetogodišnji ljubavnik 54-godišnje carice uživao je velike privilegije i pokušao je da se oduži istom merom. Međutim, 1784. godine Lanskoi je ozbiljno narušio svoje zdravlje stimulativnim infuzijama. Mladić je preminuo 25. juna, a Katarina je naredna dva meseca bila u dubokoj žalosti.
Došavši k sebi, carica je krenula svojim starim putevima i menjala svoje favorite redom, ali se sve promenilo 1789. godine. Šezdesetogodišnja carica je za favorita izabrala 22-godišnjeg drugog kapitena Platona Zubova. „Ovo dete ima dobre manire, ali nije mnogo bistro; „Mislim da neće zadržati svoju poziciju“, napisao je dvorjanin Bezborodko.
Međutim, pogrešio je: Zubov je postao poslednji Katarinin favorit, od koje ga je razdvojila samo smrt carice.
„Vratila sam se u život kao muva posle hibernacije… Ponovo sam srećna i zdrava“, napisala je Katarina II.
Carica je bila luda za svojim miljenikom. Bila je dirnuta njegovom mladošću, razigranošću i suzama kada nije pušten u njene odaje. Međutim, Zubov nije bio tako jednostavan kao što se čini. Proračunljiv i pametan, brzo je potčinio caricu. Njegov uticaj je bio toliki da je uspeo da zbaci Potemkina, koji je dugi niz godina bio caričin blizak prijatelj.
Tokom godina, Katarina je osećala kako je snaga napušta. „Katarina očigledno stari, i sama to vidi, a njenu dušu obuzima melanholija“, napisao je francuski list. U starosti, carica je postala veoma teška, što joj je otežavalo kretanje. Bolovala je od vodene bolesti.
Katarina je pokušala da se bori sa svojim bolestima, ali se u septembru 1796. razbolela.
Posle mesec i po dana, carica se osećala bolje i priredila je večeru na kojoj je bila vesela i srećna. Ona je, međutim, otišla ranije nego inače, uz napomenu da je od stalnog smeha dobila grčeve. Sledećeg dana, Katarina se probudila, provela vreme sa svojim omiljenim, radila sa sekretarom, a zatim ga je pustila, zamolivši ga da sačeka ispred vrata. Kako se vreme čekanja odužilo, počeo je da brine. Pola sata kasnije, caričin miljenik Zubov je odlučio da pogleda u spavaću sobu: carice nije bilo.
Katarina je pronađena u toaletu: ležala je sa crvenim licem na podu toaleta. Bilo je potrebno nekoliko muškaraca da podignu tešku caricu i odnesu je u spavaću sobu. Ali dvorjani nisu mogli da podignu Katarinu na krevet.
Dan i po kasnije, 6. novembra 1796. godine, carica je umrla na podu pored svog kreveta.
Neposredno pre smrti, Katarina je napisala epitaf za svoj budući nadgrobni spomenik: „Ovde leži Katarina Druga. U Rusiju je stigla 1744. da se uda za Petra III. Sa četrnaest godina donela je trostruku odluku: da ugodi svom mužu Elizabeti i ljudima. Uradila je sve da postigne uspeh u ovom pogledu. Osamnaest godina dosade i usamljenosti podstaklo ju je da pročita mnoge knjige. Popevši se na ruski presto, uložila je sve napore da svojim podanicima pruži sreću, slobodu i materijalno blagostanje. Lako je praštala i nikoga nije mrzela. Bila je popustljiva, volela je život, bila je vesela, bila je prava republikanka u svojim ubeđenjima i imala je dobro srce. Imala je prijatelje. Posao joj je pao lako. Uživala je u društvenoj zabavi i umetnosti.”
Katarinu Veliku muž nije voleo, čak joj je rekao da nije ni od kolena njegovoj ljubavnici. Carica je morala da se snađe sama, a tokom godina ljubavnici su se smenjivali velikom brzinom
