Upravo njega mnogi smatraju najvažnijom osobom za popularizaciju NBA širom sveta, posebno 80-ih i 90-ih godina, kada je i bio na vrhuncu popularnosti, pre nego što je je 1993. godine, nakon tragične smrti najvećeg uzora u životu, oca Džejmsa Džordana, otišao u prevremenu penziju. Nakon dve godine života daleko od košarkaških terena još se jednom, na radost miliona obožavatelja, vratio i obukao dres Bulsa, a nakon druge pauze i povratka na terene odabrao je Vašington Vizardse.
Na Netfliksu se, nakon gotovo 22 godine pripreme, može pogledati dokumentarni film “Poslednji ples“, koji je otkrio mnoge nepoznate detalje iz života ovog košarkaškog virtuoza.
Majkl Džordan rođen je 17. februara 1963. u bolnici Kumberlend u Bruklinu. Njegova majka Deloris radila je u banci, dok je otac Džejms R. Džordan Senior bio mehaničar. Još dok je bio dečak, porodica se preselila u Severnu Karolinu gde je započeo svoju sportsku karijeru. Ipak, nije sve bilo bajno.
Kako je otkriveno u njegovoj autobiografskoj priči, kada je njegova majka bila trudna s njim, iznenada je umrla njena majka, a lekari su joj zbog stresa preporučili da preleži trudnoću kako ne bi došlo do komplikacija. Kako mu je kasnije ispričao otac, malo je nedostajalo da dođe do spontanog pobačaja, a bilo je i pitanje hoće li se roditi kao mrtvorođenče.
“Rođen sam s krvarenjem nosa i roditelji su se brinuli hoće li sve biti u redu sa mnom. Nešto kasnije, dok sam još bio beba, pao sam iza njihovog kreveta i zamalo se ugušio. Zatim sam kao dvogodišnjak uzeo u ruke dve žice u blizini automobila na kojem je otac radio. Padala je kiša, a po onom što je otac ispričao, strujni udar bacio me više od metra unazad”, otkrio je Džordan, a nevolje ga nisu zaobilazile ni kasnije.
Tako je kao sedmogodišnjak s prijateljem plivao u okeanu kada ih je povukla snažna morska struja. U panici, prijatelj je pokušao da se uhvati za Džordana, tako snažno da je gotovo i njega povukao za sobom. On nije imao druge nego odgurnuti svog prijatelja kako bi se sam spasio.
“Snažno me je uhvatio i gotovo sam morao da mu slomim ruku da se spasim. Želeo je da me povuče sa sobom. On je umro”, prisetio se godinama kasnije.
U njemu se tada razvio strah od vode. Četiri godine kasnije, boraveći u letjem kampu, našao se u problemima plivajući u bazenu, ali na sreću tada se našao neto u blizini ko ga je izvukao, a onda se njegova devojka, s kojom je bio u vezi na fakultetu, udavila. Od tog trenutka on se drži dalje od vode.
“Ne želim više da uđem u vodu… Svako ima neki strah, moj je vezan za vodu.”
U školi je igrao košarku, bejzbol i američki fudbal, ali u košarkašku ekipu na početku, zbog visine od 1,80 metara, nije mogao da uđe. Bio je jednostavno prenizak, ali odlučio je da dokaže da centimetri u ovoj igri nisu presudni, što je ubrzo i pokazao. Narastao je još 10 centimetara i danonoćno je trenirao, a njegov trud se i isplatio jer su mu mnogi fakulteti ponudili stipendije. On je prihvatio poziv fakulteta Severne Karoline, na kojem je studirao geografiju.
“Mislim da je otac u meni video potencijal kojeg ni sam nisam bio svestan. Mogao je da kaže kako barem jedno njegovo dete poseduje neverovatan talenat, poseban način poimanja sebe.”
Ono što nikada nije shvatio i na šta će uvek tražiti odgovor bilo je – zašto je priliku dobio upravo on, a ne, na primer, njegov brat Leri koji, iako je visok tek 173 centimetra, ima jednaku srčanost i sposobnosti kao i on.
Na trećoj godini fakulteta odlučio je da će košarka biti njegovo životno zanimanje, a u Čikago Bulse tada je stigao kao treći izbor drafta. Već je dolaskom na prvi trening poželeo da zadivi sve oko sebe. Kako je rekao, hteo je čuje kako mu govore: “Ovaj mali je strašan. Ovaj mali ima pravi način razmišljanja, umeće i motivaciju.”
Sav svoj trud usmerio je na dokazivanje – želeo je da bude najbolji, ali, kako je ispričao u svojoj autobiografiji, van terena nije želeo da se ističe. Iako je u klubu bio drugi po zaradi, na njemu se to nije moglo primetiti – izlasci, skupa odeća i automobili nikada nisu bili nešto što ga je privlačilo.
“Nikad se nisam zamarao time šta drugi očekuju od mene, prvenstveno zbog toga što sam bio fokusiran isključivo na sebe. Nisam znao kako i čime se dokazuje pripadnost.”
Predviđajući mu velik uspeh, došlo je do trenutka da izabere sponzora s kojim će nastaviti da gradi karijeru. Njegov san bio je sponzorski ugovor s Adidasom, čiju je opremu nosio kada je igrao na Univerzitetu, ali čelnici Adidasa nisu bili zainteresovani za saradnju, nije im se uklapao u imidž koji su želeli da stvore za svoje proizvode.
Nakon toga poželeo je Konvers, čija su zaštitna lica bila Medžik Džonson i Leri Brd, ali ni to se nije ostvarilo. Budući da je njegov menadžer Dejvid Falk imao dobru saradnju s Najkom, uspeo je da nagovori njegovu majku da ga natera da ode na sastanak, tada samo jednom od brojnih firmi na konkurentnom tržištu. Petogodišnji ugovor koji mu je ponudio Najk nosio je osnovnu godišnju zaradu od 500 hiljada dolara, trostruko više nego što su tada nosili takvi ugovori. Najk je računao da će u iduće tri godine od prodaje patika s Džordanovim imenom ostvariti tri miliona dolara prihoda, ali malo su pogrešili. Samo u prvoj godini prihodi su dosegnuli 126 miliona dolara, a ostalo je istorija.
Nekako u to vreme, 1985. godine, upoznao je i Huanitu Vanoj. Njihov prvi izlazak dogodio se nakon jedne od utakmica Čikago Bulsa, završili su u restoranu Benigans i kliknuli na prvu loptu. Verili su se 1987. godine, kada ju je zaprosio, a venčali su se u Las Vegasu dve godine kasnije.
“Mogao sam upasti u razne nevolje, jer da sam ostao neoženjen i zarađivao mnogo novca, neke pogrešne odluke bile bi neminovne. Zato mislim da se naši životi uvik odvijaju s nekim razlogom i ciljem. Rođenjem prvog sina osetio sam da postajem čovek u punom smislu te reči.
Došlo je do novog nivoa zrelosti, pogotovo kada sam počeo da osećam odgovornost za dete i majku tog deteta, i to ne povremeno, sutra ili prekosutra, već svakog minuta svakog dana. Više nisam mogao sebično da razmišljam. Morao sam da se žrtvovujem zbog obaveza prema porodici, ali mi to nikad nije padalo teško”, rekao je u autobiografiji Majkl Džordan, ali nije želeo da prizna sve ono što se događalo iza zatvorenih vrata.
