Milena je bila naša komšinica više od deset godina, udovica, povučena, ali uvek sa osmehom za mene, onda nakon njene smrti dobijam pismo koje menje sve
„Zašto baš ti? Šta si joj značila?“ – reči Mileninog nećaka Veljka odzvanjale su mi u glavi dok sam zurila u hladnu šolju kafe na našem kuhinjskom stolu. Dušan je ćutao, gledajući kroz prozor kao da će mu pogled na maglovitu ulicu dati odgovore koje ni sam nije imao. Tog jutra, kada nam je advokatica Mirjana predala pismo, nisam mogla ni da zamislim da će jedan jedini papir pokrenuti lavinu koja će nas oboje skoro zgnječiti.
Milena je bila naša komšinica više od deset godina. Udovica, povučena, ali uvek sa osmehom za mene kada bih joj donela supu ili pomogla sa računima. Dule joj je popravljao bojler, nosio kese iz prodavnice. Nikada nije imala decu, ali je imala rođake – sestru u Mladenovcu, nećake u Beogradu i Novom Sadu. Nikada nije pričala o njima, a mi je nismo ni pitali. Kada je umrla, mislila sam da će sve biti jednostavno: parastos, nekoliko suza, prazna kuća.
Ali onda – nasledstvo. Vila na Avali, vredna milione. „Sve je ostavila tebi“, rekla je Mirjana tiho, kao da se plašila da će nas zidovi čuti. Dule i ja smo se pogledali – prvo neverica, pa strah. „Zašto baš mi?“ upitao je Dule. „To ćeš morati da pitaš nju“, rekla je Mirjana i pružila mi pismo Mileninim rukopisom.
Nisam ga odmah otvorila. Veljko i njegova sestra Sanja su stigli prvi. „Jeste li joj nešto uradili? Jeste li je nagovarali?“ Veljko je bio crven u licu, ruke su mu se tresle. „Nikada joj nismo ništa tražili!“ viknula sam. Dule je stajao između nas, pokušavajući da smiri situaciju. „Milena nam je bila prijateljica. Ništa više.“ Ali Veljko nije verovao. „Moja majka je godinama slala novac Mileni! A ona je sve ostavila tebi? Ovo nije fer!“
Posle toga su počele glasine. Prvo u zgradi – komšinica Jasmina je šapnula portiru: „Znaš li šta su uradili Mileni? Kažu da su joj bili kao deca…“ Zatim na Fejsbuku – anonimni profili, komentari ispod članaka: „Mora da su je iskoristili! Ko normalan ostavlja sve svojim komšijama?“ Novinari su dolazili na vrata, slikajući nas dok smo izlazili iz zgrade. Mama iz Subotice me je zvala svaki dan: „Sine, šta se dešava? Šta si značila toj ženi?“
Dule se povlačio u sebe. Noću bi ležao budan, gledajući u plafon. „Možda smo stvarno pogrešili“, šaputao bi ponekad. „Možda smo trebali da odbijemo…“ Ali kako možeš da odbiješ nešto što ti je neko ostavio iz dna srca? Nisam znala odgovor.
Milenino pismo sam otvorila tek trećeg dana. Ruke su mi se tresle dok sam čitala:
„Draga Ivanka i Dule,
Znam da će ovo pokrenuti mnogo pitanja, a možda i besa u mojoj porodici. Ali vi ste bili jedini koji su me videli kao ljudsko biće, a ne kao bankomat ili teret. Vaša ljubaznost mi je vratila veru u ljude. Oprostite mi što sam vam ostavila teret uz poklon – ali verujem da ćete znati šta da radite sa njim.
Milena”
Dugo sam plakala te noći. Dule me je zagrlio, ali sam se osećala usamljeno kao i uvek. U narednim nedeljama, pokušavali smo da živimo normalno – idemo na posao, kupujemo hleb od Miće na uglu, pozdravljamo komšije koje su nas sada gledale sa sumnjom ili zavišću.
Veljko i Sanja nisu odustali. Tužili su nas na sudu – tvrdeći da smo uticali na Milenu dok je bila bolesna, da smo joj falsifikovali papire da ih potpiše. Sudski pozivi, advokati, stres – sve se pretvorilo u noćnu moru. Dule se razboleo od brige; izgubio je posao jer nije mogao da funkcioniše pod pritiskom.
Jedne večeri, kada sam pomislila da više ne mogu da izdržim, otišla sam sama u Mileninu vilu. Sedela sam na staroj sofi u dnevnoj sobi i gledala kroz prozor u baštu koju smo zajedno posadile prošlog proleća. Setila sam se kako mi je pričala o svom detinjstvu, o ljubavi koju nikada nije imala priliku da doživi jer ju je njena porodica uvek gurala u drugi plan.
„Ivanka“, rekla mi je jednom dok smo sadili ruže, „najgora stvar koju čovek može da doživi jeste da bude zaboravljen od sopstvenog naroda.“ U tom trenutku nisam razumela težinu tih reči.
Sledećeg dana, odlučila sam da razgovaram sa Veljkom i Sanjom bez advokata. Pozvala sam ih u vilu. Sedeli smo za velikim stolom u trpezariji gde je Milena služila kolače koje bih joj donosila iz pekare.
„Ne želim ovo bogatstvo ako će ti uništiti uspomene na nju“, rekla sam iskreno. „Ali takođe neću dozvoliti da me lažno optužiš za nešto što nisam uradila.“ Velko me je dugo gledao, oči crvene od suza ili besa – nisam znala.
„Možda smo svi pogrešili“, rekao je tiho. „Možda smo trebali više biti tu za nju dok je bila živa.“ Sanja je plakala.
Dogovorili smo se – deo novca u Milenino ime ćemo donirati staračkom domu u Beogradu; otvorićemo baštu za decu u komšiluku; i prodaćemo vilu i novac pravedno podeliti svima koji su joj nešto značili.
Mediji su prestali da pišu o nama kada više nije bilo skandala ili senzacije. Komšije su polako zaboravile celu priču – osim Jasmine, koja i dalje šapuće na stepeništu kada me vidi.
Ali nisam zaboravila Milenu niti ono što me je naučila: poverenje je teško izgraditi, ali lako uništiti; ljubomora može uništiti čak i najčistije namere; istina uvek izbija na površinu – ali često prekasno za one koji bi trebalo da je čuju.
