Tradicija a bundevama, danas simbol zabave i jeseni, ima zapravo drevne i pomalo jezive korene koji vode do keltskih običaja i jedne mračne irske legende
Teško je zamisliti Noć veštica bez svetlećih, nasmejanih ili zastrašujućih bundeva na prozorima i pragovima kuća.
Ova tradicija, danas simbol zabave i jeseni, ima zapravo drevne i pomalo jezive korene koji vode do keltskih običaja i jedne mračne irske legende — o Džeku O’Lanternu.
Od keltskih rituala do „duhovne repe“
Hiljadama godina pre nego što je bundeva postala simbol Noći veštica, narodi severne Evrope, posebno Kelti u Irskoj i Škotskoj, izdubljivali su korenasto povrće poput repe, krompira i cvekle i u njih urezivali lica.
To je bio deo praznika Samhain — festivala kojim se obeležavao kraj žetve i početak zime. Verovalo se da se te noći, 31. oktobra, duhovi mrtvih vraćaju među žive. Da bi ih oterali, ljudi su palili vatre, oblačili zastrašujuće maske i pravili svetiljke sa izrezbarenim licima, koje su trebalo da uplaše i oteraju zle duhove.
Jedan od najstarijih sačuvanih primera takve svetiljke nalazi se u Nacionalnom muzeju Irske – replika jezive „duhovne repe“ iz ranih 1900-ih, sa oštrim zubima i praznim očnim dupljama, izgleda kao predmet iz noćne more.
Legenda o škrtom Džeku
Prava priča o rezbarenju bundeva, međutim, potiče iz irske legende o čoveku zvanom Škrtac Džek (Stingy Jack).
Džek je, prema predanju, bio lukav i zao kovač koji je uspeo dva puta da prevari samog đavola. Kada je umro, nije mogao ni u raj ni u pakao – Bog ga nije primio zbog greha, a đavo mu se osvetio, ne želeći ga u paklu.
Osuđen da zauvek luta svetom, Džek je od đavola dobio samo komad užarenog uglja da mu osvetli put. Stavio ga je u izdubljenu repu i tako nastavio da luta u tami.
Od tada, ljudi u Irskoj počeli su da prave sopstvene „svetiljke od repe“ kako bi oterali duhove poput Džekovog — i tako su nastali Jack-o’-Lanterns, odnosno današnje bundeve sa licima.
Dolazak u Ameriku i rađanje nove tradicije
U 19. veku irski imigranti doneli su svoje običaje u Ameriku, gde su umesto repe počeli da koriste — bundeve. One su bile veće, mekše i lakše za dubljenje, a njihova jarko narandžasta boja savršeno se uklopila u jesenji pejzaž.
Ubrzo su bundeve postale centralni simbol Noći veštica. U književnosti i umetnosti 19. veka pojavljuju se u delima poput „Legende o uspavanoj dolini“ Vašingtona Irvinga, gde zastrašujući bezglavi jahač baca bundeve umesto glava — dodatno učvršćujući njihovu mističnu reputaciju.
Od strašne priče do simbola zajedništva
Danas je izrezbarena bundeva mnogo više od strašne dekoracije — ona je simbol zajedništva i zabave. Na Noć veštica, kuća bez svetleće bundeve često znači da se u njoj ne slavi, dok svetleći osmeh na pragu poziva prolaznike i decu: „Dobrodošli!“
Iako su davno izgubile svoju „zaštitnu“ funkciju, bundeve i dalje povezuju drevne mitove, narodna verovanja i modernu zabavu, podsećajući nas da svaka svetiljka ima svoju senku — i da je iza svakog osmeha nekad postojala strašna priča.
(Kurir.rs/idjtv)
