Dragan Mance bio je jedan od najtalentovanijih i najvoljenijih fudbalera u istoriji srpskog fudbala.Naime, od malih nogu je pokazivao izuzetan talenat, a njegova brzina, tehnika i osećaj za gol brzo su ga izdvojili kao igrača koji obećava. Njegova karijera je na vrhuncu prekinuta u trenu, spletom nesrećnih okolnosti. Izgubio je život, pokušavajući da ne udari u dečaka, i to 23 dana pre svog 23. rođendana.
Njegova strast prema fudbalu i ljubav prema Partizanu učinile su ga ne samo sportskom zvezdom, već i ikonom među navijačima. Iako je njegova karijera bila kratka, Dragan Mance ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskom fudbalu. Njegovo ime postao simbol hrabrosti, talenta i nesalomivog sportskog duha.
Dragan Mance rođen je 26. septembra 1962. u Beogradu. Njegov otac Ferdinand bio je poreklom iz Pakraca i službovao je kao civilno lice u nekadašnjoj JNA, dok je majka Dušanka bila posvećena Draganu i njegovom bratu Goranu.
“Spavali smo u jednoj sobi. Naš stan bio je skroman, dvosoban. I ja sam pokušavao da igram fudbal, ali Dragan je bio mnogo bolji od mene. Od prve stipendije kupio je farmerke, najpre meni, pa sebi. Novac je, kao i tata, predavao majci Dušanki, a ona ga je raspoređivala. Nije radila, imala je vremena i sve je znala nabolje da iskoristi”, rekao je njegov brat Goran u jednom intervjuu.
Dragan je detinjstvo proveo u zemunskom naselju 13. maj, a njegov talenat za fudbal primećen je još u Osnovnoj školi Ilija Birčanin u Zemun Polju, gde je fudbal igrao i njegov idol iz komšiluka Zvonko Živković. Ubrzo, njegove raskošne fudbalske bravure primetio je lovac na mlade talente Nedeljko Kostić. Već u četrnaestoj godini Mance je počeo da igra za podmladak Galenike. U ovom timu, pored velikog talenta, ostao je upamćen i kao igrač koji nikada nije izostajao s treninga.
Fudbal je shvatio vrlo ozbiljno i bio mu je posvećen do samog kraja. Uporedo sa sportskom karijerom nije zapostavljao ni obrazovanje. Pohađao je Srednju saobraćajnu školu u Zemunu, a profesori ga pamte kao vrednog i odgovornog učenika. Bio je povučen tinejdžer, ponekad zatvoren u sebe i nije lako sklapao nova prijateljstva. Najviše ga je zanimalo kako da iz fudbalske igre izvuče maksimum. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, a njegovu igru primetili su brojni fudbalski stručnjaci.
Počeo sam da treniram karate. Slučajno sam otišao na stadion Galenike i primili su me. Tada sam bio visok 176 centimetara i dali su mi da igram desno krilo. Inače, oduvek sam navijao za Partizan, kao i moj otac Ferdinand i mlađi brat Goran, koji je igrao u pionirima Galenike. Moje je da radim, da steknem poverenje saigrača i stručnjaka i završim uspešno staž. Tek potom počeće moja prava karijera profesionalnog fudbalera”, rekao je u jednom intervjuu tragično stradala fudbalska zvezda u usponu.
Vrlo brzo pokazao je vrhunski talenat i neverovatnu golgetersku sposobnost. Pod vođstvom Miloša Milutinovića, Partizan je osvojio titulu šampiona s Manceom kao najboljim strelcem ekipe. Njegovi golovi protiv Dinama, Zvezde, Železničara značajno su pomogli u pohodu na devetu titulu. Od četiri gola koliko je Partizan dao Zvezdi te sezone, Mance je postigao tri. Vremenom je postao najomiljeniji igrač Partizana, postigavši 174 gola za ovaj klub, od toga 42 prvenstvena.
“Moje najveće zadovoljstvo je da dam gol Crvenoj zvezdi. Ako u tome uspem, biće to velika prekretnica u mojoj igri, jer ću steći neophodnu sigurnost koja mi nedostaje. Svi očekuju da u derbiju vide golove. To je moje zaduženje u Partizanu i ovog puta neću razočarati jer me veliko rivalstvo između dva kluba posebno inspiriše. Pokušaću da postignem i jedan evrogol, kao onaj u Londonu protiv Kvins Park Rendžersa. Ivković je odličan golman, teško ga je savladati, ali i on može da pogreši, zna da kiksne i tu je moja velika šansa. Nadam se da je neću prokockati”, izjavio je uoči 75. večitog derbija sa Zvezdom 1984. godine.
Nisu samo golovi ono što mu je obezbedilo status miljenika publike već njegova iskrenost i ljubav prema crno-belom dresu. Karakterisao ga je i poseban način proslavljanja golova. Naime, tih osamdesetih godina prošlog veka to se nije radilo preterano bučno, napadno ni atraktivno. Obično bi fudbaleri dizali ruku u vazduh ili grlili svoje saigrače. Međutim, Dragan se radovao na poseban način – padanjem i klizanjem na kolenima, uzdignutih ruku, što je nakon njegove smrti opevano u prelepoj baladi posvećenoj njemu, “Otišao si, Dragane”.
Pored fudbala, Mance je obožavao brzu vožnju, karte i šah. Novac koji je zarađivao donosio je kući, autobusom je išao na treninge jer je štedeo da bi kupio automobil. Svi koji su ga iole poznavali tvrde da je za volanom, uostalom kao i na travnatom tepihu, bio izuzetno neustrašiv. Nažalost, strast prema vožnji platio je životom.
Kodni dan
U utorak, 3. septembra 1985, samo dva dana nakon što je svojim golovima obezbedio još jednu pobedu svom klubu, Dragan Mance je poginuo u Zemunu u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd – Novi Sad, žureći na trening Partizana. Imao je tek 22 godine, a predviđana mu je jedna od najvećih fudbalskih karijera.
Poginuo je 23 dana pre svog 23. rođendana.
Da bi izbegao da pregazi dečaka koji je neoprezno pretrčavao auto-put, Mance je naglo skrenuo, udario o ivičnjak i usled velike brzine od oko 100 kilometara na čas, izgubio kontrolu nad vozilom. Potom je naišao na stub betonske konstrukcije, a onda i na drugi. Iako su vozila Hitne pomoći brzo stigla na mesto događaja, Partizanovoj zvezdi nije bilo spasa. Automobil marke pežo 205 bio je potpuno zgužvan, a njegovi delovi bili su razbacani na nekoliko desetina metara u krug.
Pogledaj fotogaleriju
Izgubio život na strašan način 23 dana pre 23. rođendana: Kad čuju gorku sudbinu čuvenog Mancea, ljudi zaneme od bola Foto: Youtube Printscreen / Dukisa1000, Youtube Printscreen / Партизан Понос Србије
Smrt ovog sportiste šokirala je kompletnu jugoslovensku javnost, a posebno navijače Partizana. Trening crno-belih odmah je prekinut, plakao je tadašnji šef struke Nenad Bjeković, a zajedno s njim i svi igrači.
“Bilo mi je čudno što se Mance nije pojavio među prvima na treningu, jer do tada nikad nije kasnio. Ovo mu je verovatno i prvo zakašnjenje, ali kobno”, tužno je rekao trener Nenad Bjeković nakon vesti o Draganovoj pogibiji.
Dosta godine kasnije, njegov saigač Goran Bogdanović je progovorio o tragičnom događaju, ali sa knedlom u grlu.
Kada je krenulo prvenstvo, došli smo na trening, sedeli smo i čekali da izađu treneri. Jedino Dragan nije došao i svi smo očekivali da dođe, pa da krene trening. Daj Bože da je stigao, pa da ga kazne koliko god”, govorio je za “Mondo” i dodao:
“Dolazi Milutin Šoškić, suza suzu stiže. Samo nam je rekao: “Momci, trening je završen”. Onda je Vermezović, pošto je on bio najbolji drugar sa njim, onako u kopačkama i šorcu otrčao direktno na to mesto gde je on poginuo. Posle toga smo svi bili tamo, to je bilo užasno”, prisetio se Bogdanović.
Dva dana kasnije, Mance je sahranjen na Novom groblju, a na sahranu je došlo više od 30.000 ljudi.
Legenda o Manceu i dalje živi među navijačima, a ulica u neposrednoj blizini stadiona crno-belih nosi njegovo ime. Momak čiji su se golovi urezali u srca navijača kluba za koji je nastupao, dobio je status heroja u njihovim očima. Posedovao je posebnu harizmu, kojom je naprečac ušao u srca svih navijača i tu ostao do dana današnjeg.
Često se sa tribina mogu čuti stihovi posvećeni upravo njemu:
“Otiš’o si Dragane, ostala je tuga uvek će te voleti Grobari sa Juga!”
