Te reči su je toliko slomile, da je spisateljica brzo krenula da plače. Nakon toga shvatila je šta je zapravo ispunjava.
Spisateljica Laura Li Elen Džonson podelila je trenutak iz svog života kada joj je jedan mladić prišao u restoranu dok je sama obedovala. Te reči dugo su joj odzvanjale u ušima.
Kada je stigla kući, slomila se i krenula je da plače, a onda je krenuo period samoprihvatanja.
Njenu ispovest napisala je za “Hafpost“, a mi vam je prenosimo u celosti:
Sto za jednu osobu
“Zdravo.”
Muškarac od dvadeset i nešto prišao je mom stolu, sa uvučenim jednim uglom usana. Skrenuo je pogled i protrljao bradu pre nego što me je pogledao u oči i rekao: “Samo sam hteo da znate da bismo vas moja devojka i ja pozvali da nam se pridružite da ste došli ranije.”
Nasmešila sam mu se. Bilo je lepo od njega što je želeo da me pozove, iako sam ja bila savršeno srećna ovakva kakva jesam. Ali on nije sasvim završio.
“Stvarno mi vas je žao”, rekao je. “Izgledate tako usamljeno.”
Te reči su mi se spustile kao kamenje u zgrčenom stomaku. Čula sam ih često tokom života.
“Hvala. Nisam usamljena. Dobro sam”, odgovorila sam, pomalo previše defanzivno.
Skrenula sam pogled. Glavonja. Ko prilazi nekome da bi mu ukazao na to da izgleda bedno? Njegove reči su lebdele u prostoriji poput čestica prašine koje hvataju svetlost, rugajući mi se dok je odlazio držeći se za ruku sa svojom devojkom.
Možda je to samo lista za proveru nasleđena od roditelja moje “tihe generacije”, ali otkrila sam da društvo i dalje meri vrednost, uspeh i sreću u smislu venčanih burmi i kolica za bebe. Veliki deo svog odraslog života provela sam verujući u te metrike, pa je izbor da budem sama bio izazovan. To ne znači samo suočavanje sa tuđim osudama, to takođe znači slušanje mojih unutrašnjih demona kako ponavljaju te osude: Manje si uspešna, oštećena roba, neuspeh.
Dok sam sedela sama, rekla sam sebi da je to problem tog tipa, a ne moj. Ali su poznati šapati postajali sve glasniji dok sam gledala oko restorana, mesta koje su mi preporučili moji stariji domaćini iz pansiona, sa njihovim naboranim očima koje su svetlucale: “Hrana je odlična. Svideće vam se koliko je intimno.”
Bili su u pravu. Obožavala sam to mesto čim sam prošla kroz njegova istrošena drvena vrata. “Sto za jednu osobu”, rekla sam, smešući se hostesi. Ona mi je uzvratila toplim osmehom dok mi je poželela dobrodošlicu.
Kada sam sela, mladić koji će mi na kraju prići gledao je direktno u mene, pa sam mu se osmehnula pre nego što sam počela da listam vinsku kartu.
Dozvolila sam šapatima da pobede
To je bilo pre 23 godine. Nedavno sam se preselila u unutrašnjost Kalifornije, i otišla sam na putovanje do obale da istražim svoju novu državu i prođem delom čuvenog autoputa Pacifik koust. Bila sam uzbuđena zbog ovog četvorodnevnog izleta, ali sada sam sve što sam želela je da dovršim svoj rizling (vrsta belog vina) i fetučini Alfredo (pasta), spakujem torbe i povučem se u svoj mali, zabačeni grad u unutrašnjosti.
Odbila sam domaće kanole i krenula, pognute glave, nazad u viktorijanski pansion. Tiho sam prošla pored sobe gde su moji domaćini sedeli fokusirani na “Antiques Roadshow” (rijaliti emisija), laknulo mi je što me nisu primetili da ulazim. Išla sam stepenicama po dve i uvukla ključ u vrata svoje sobe dok mi se knedla formirala u grlu. Zatim sam se srušila na krevet i plakala. Dozvolila sam šapatima da pobede.
Ne mogu da se setim vremena kada se nisam osećala drugačijom od svih oko mene. Najmlađa sam od četvoro dece, i jedina devojčica. Rano sam prihvatila Diznijeve bajke i potpuno verovala da spasonosni poljubac ili savršeno pristajuća cipela mogu odvesti usamljenu princezu od zla ka srećnom životu. Pa ipak, do sedmog razreda, počela sam da shvatam da ovo stanje celovitosti, koje se navodno postiže samo sa partnerom, možda nije pravo za mene.
Sećam se da sam jednog popodneva bila sa svoje tri najbolje drugarice kada je muški radijski novinar polako izgovorio tihim glasom: “Jedna od četiri žene se nikada neće udati.” Usledila je dramatična tišina, kako bi statistika utonula. Sve smo uzdahnule. Dok su moje prijateljice razgovarale o tome kako bi bilo zastrašujuće voditi pust, usamljen život bez muža i dece, ja sam potajno znala da ću ja biti ta jedna od četiri.
Odakle ta misao?
Uvek sam bila jaka i izuzetno nezavisna. Moja majka se šalila da sam izašla iz njene materice govoreći doktoru da skine ruke sa mene i viknula: “Sama ću to!” Ne volim da mi se govori šta da radim, kompromis je koncept koji retko uzimam u obzir, i užasna sam u traženju i prihvatanju pomoći.
Kada sam bila u trećoj godini srednje škole, izlazila sam sa momkom sa koledža. Bio je moj prvi pravi dečko, i biti sa “starijim muškarcem” bilo je malo uzbudljivo, sve dok nisam počela da se osećam ugušeno. Želeo je sve više i više mog dragocenog vremena i pažnje. Bio je dovoljno fin, ali uvek je pokušavao da se brine o meni.
Sećam se jedne večeri kada je pokušao da me “nauči” kako da kuglam, iako sam već znala i bila prilično dobra u tome. Savet moje majke je bio: “Samo treba da igraš igru malo više.” (Izlaziti, ne kuglati.) “Trebalo bi da se povučeš i pustiš momke da ti pomognu. Ne nastupaj tako snažno.” Drugim rečima, nešto nije u redu sa devojkom koja je previše takmičarski nastrojena i previše autonomna. Ali kako bih ikada bila zaista srećna ako ne bih bila zaista ja?
Ubrzo nakon što sam napunila 21 godinu, putovala sam na Havaje sa roditeljima. Zaustavili smo se u prodavnici suvenira, i kao što se često dešavalo, moja majka je pronašla nešto bez čega ne može da živi. Bila sam u prolazu pored kada sam je čula kako ubeđuje mog tatu zašto bi trebalo da kupe taj neki ukras koji je držala. Dok sam prisluškivala, skrivena iza izloga sa statuama hula devojaka koje se ljuljaju, obećala sam sebi da nikada neću dozvoliti da budem u takvoj poziciji. U to vreme, mislila sam da je to u vezi sa pregovaranjem sa muškarcem oko nečega što želim, ali sam shvatila da je to u vezi sa neprihvatanjem bilo kakvih ograničenja u vezi sa onim što želim da imam, radim, kažem ili budem. Radilo se o tome da ne budem vezana ili privezana ni za koga.
Izlazila sam nakon fakulteta, ali sam se stalno brinula da dovodim muškarce u zabludu. Nisam želela sveobuhvatni ideal zauvek-zajedno koji su želele mnoge druge žene. Moje veze su se često gasile kada sam se opirala braku i delila da ne želim decu. Pozdravila bih romantiku i intimnost, čak i danas, ako ne bi zahtevalo deljenje prostora sa nekim 24/7. To je bilo teško naći.
Ljudi bi često direktno pitali zašto se nikada nisam udala. U jednom slučaju, nakon što su me ispitali, cela grupa se utišala, okrenula se ka meni i čekala odgovor. Šta su želeli da čuju? “Provela sam poslednjih 20 godina u zatvoru jer je neki tip u Long Biču rekao da izgledam usamljeno.” Ili: “Od mature, bila sam zatvorena sa raspevanim časnim sestrama u austrijskim Alpima.” Zašto se ljudi osećaju opravdanim da traže objašnjenje? Često bih se zbunila, promumljala i povukla. Dozvolila bih ljudima da se zbog njih osećam loše. Njihova pitanja su stvarala sumnju, preispitivanje. Oslobodili su davno programirani strah da je društvo u pravu i da je moj život manje ispunjen, manje ostvaren i manje potpun bez romantičnog partnera.
Ljudi su sugerisali da sam emocionalno zaostala jer se nisam udala, da sam propustila koristi romantičnih partnerstava, poput pregovaranja, udruživanja resursa i deljenja bitnih odluka. Ali kako to nekoga čini zrelijim? Možda društveno prihvatljivijim. Ali celovitim, autentičnim, zaokruženim, potpunim? Nisam ubeđena.
Suočila sam se sa sličnim prilikama i izazovima kao i svi drugi, i sve sam radila sama. Preselila sam se preko cele zemlje. Upravljala sam iznajmljenim i vlastitim kućama, plaćala automobile, problemime sa kanalizacijom i putovanja. Volim da uskočim u auto, istražujem gradove, posećujem muzeje i idem na koncerte, i niko mi nikada ne kvari planove. Ne izbegavam da radim stvari sa drugima; volim da provodim vreme sa prijateljima i porodicom. Ali ne dozvoljavam da me nedostatak romantičnog partnera spreči da uživam u životu punim plućima. Ništa me ne sprečava da pratim svoje srce.
Mir, tišina i sloboda
Budem usamljena, naravno. Postoje trenuci kada se osećam preplavljeno i želim da imam nekoga da mi pomogne sa mojim teretom, možda čak i da se brine o meni. Obično se ova osećanja pojave kada se suočim sa izazovom, ali prolaze kada shvatim kako da rešim svoj problem. Uvek sam imala sposobnost da vidim izvan prepreka, i kada stvari krenu naopako, to je skoro nikada nije na duže. I nisam sama. Imam ljude u svom životu kojima se mogu obratiti za ljubav i podršku. Kada se toga setim, prebrodim usamljenost i stanem na noge. Takođe znam da posedovanje partnera nije garancija da nećete doživeti usamljenost. Mnogo ljudi u vezama se oseća usamljeno.
Konačno sam naučila da slavim mir, tišinu i slobodu da istražujem svet pod svojim uslovima. Volela bih da kažem da je ovo bila dramatična odluka, jednom zauvek, rano u mom životu, ali istina je mnogo složenija. To je bilo putovanje stalnih, namernih izbora, od kojih je svaki bio bitka između sigurnosti konformizma i rizika da propustim ono što mi je zaista bilo suđeno da budem. I ovo putovanje me je dovelo do važnog shvatanja: Nije “ja protiv njih”. To je “ja protiv mene”. To je borba protiv poriva da dozvolim da me spoljne presude definišu.
U svojim četrdesetim, počela sam da sledim duhovniji put i zaista počela da verujem da smo svi tamo gde nam je suđeno da budemo. U kasnim pedesetim, pohađala sam čas pisanja koji mi je promenio život, fokusiran na pronalaženje mog autentičnog glasa. Više sam pisala o svom životu i svojim iskustvima. Počela sam da se osećam bolje u vezi sa onim što dodajem svetu i kako pomažem drugima da otkriju ko su kroz moj rad. Okružila sam se ljudima koji su prihvatali i podržavali ono što jesam.
Navršavanje 60. je bilo magično. Sada prihvatam da sam ono što jesam, i dobro mi je sa onim što želim, ili ne želim. Svesno donosim odluke da ne internalizujem tuđe osude i opraštam sebi što sam dozvolila da njihova mišljenja utiču na mene u prošlosti. Konačno, to je lični sistem verovanja koji ima malo veze sa bilo kim drugim, a sve sa samoprihvatanjem suočenim sa svom bukom.
Kada hodam sa tom sigurnošću, tražim drugačije reakcije kod ljudi i više ne “pozivam” nekoga da ukaže na moju samoću. Način razmišljanja čini ogromnu razliku, a godine su mi dozvolile mnogo manje brige o tome šta drugi misle i rade.
Usput sam primetila da nismo toliko različiti. Putujemo, otkrivamo, učimo, razvijamo se, volimo, povezujemo se i doprinosimo, svako dodaje svoje jedinstvene obrte.
Na nedavnom solo putovanju kroz Kanadu, uživala sam u dve nedelje putinea (kanadske verzije pomfrita), grilovanog sira umočenog u paradajz supu, razgovorima sa meštanima i drugim putnicima, i posmatranju ljudi. Nijednom se nisam osećala neprikladno. Umesto toga, samouvereno sam rekla: “Sto za jednu osobu”, i prigrlila sebe koja se usuđuje da prkosi mojim bivšim demonima i očekivanjima društva.
