Večeras astronauti misije Artemis II ulaze u kritičnu fazu povratka sa Meseca, suočeni sa ekstremnim temperaturama i neizvesnošću oko bezbednosti
Posada misije Artemis II već je otputovala dalje od Zemlje nego bilo koji ljudi pre njih, ali stručnjaci upozoravaju da najopasniji deo tek predstoji. Pre povratka kući, kapsula Orion moraće da izvrši užareni prodor kroz atmosferu.
Kapsula dimenzija 5 sa 3,3 metra proletaće kroz vazduh brzinom do 40.230 km/h. Pri toj brzini, vazduh oko kapsule zagrejaće se na više od 2.760°C, što je tek nešto manje od polovine temperature površine Sunca.
Da situacija bude još napetija, četvoro astronauta: Rid Vajzman, Viktor Glover, Kristina Koh i Džeremi Hansen, obaviće ovo putovanje koristeći putanju koja nikada nije testirana i toplotni štit koji je podbacio na prethodnom testu.
Očekuje se da kapsula Orion sleti u Tihi okean blizu obale Kalifornije u petak u 20:07č po lokalnom vremenu.
Međutim, dr Čarls Kamarda, bivši NASA-in astronaut i direktor inženjeringa u Svemirskom centru Džonson, izjavio je za “Dejli mejl” da NASA ignoriše ozbiljan rizik od katastrofe. Dr Kamarda tvrdi da se ovom misijom upravlja po “identičnom obrascu razmišljanja” koji je doveo do smrtonosnih tragedija šatlova Čelendžer i Kolumbija.
Šesnaest minuta paklene vreline
Dok Orion juri ka površini Zemlje, prvo će se odvojiti od Evropskog servisnog modula (ESM) koji je obezbeđivao struju tokom puta. Dok ESM bude sagorevao u atmosferi ispod, Orion će pokrenuti motore kako bi se rotirao i okrenuo toplotni štit ka atmosferi.
Tokom narednih 16 minuta, od kontakta sa atmosferom do sletanja u okean, kapsula mora da smanji brzinu sa 11 kilometara u sekundi na svega 207 km/h. Letelica će potom aktivirati 11 padobrana preciznim redosledom kako bi se stabilizovala i usporila na manje od 32 km/h.
Ključna tačka nastupa kada trenje sa vazduhom uzrokuje ekstremni porast temperature. Jedina prepreka između posade i te vreline je sloj debljine oko 7,5 centimetara, sačinjen od avkota, silikatnih vlakana i epoksidne smole u mrežici od stakloplastike.
Ed Mekoli, predavač fizike na Univerzitetu Kraljica Mari u Londonu, objasnio je da je ovaj ablativni štit dizajniran da namerno sagoreva tokom povratka, slično zonama gužvanja kod automobila, kako bi apsorbovao energiju i sačuvao putnike.
Problem sa štitom
Stručnjaci su izrazili duboku zabrinutost nakon što je toplotni štit na bespilotnoj misiji Artemis I pretrpeo ozbiljna oštećenja. Istraga je otkrila da je štit izgubio delove materijala na više od 100 lokacija, a neki veliki zavrtnji su se čak istopili.
Iako je dizajn zasnovan na uspešnim misijama Apolo, štit na Artemisu ima kritičnu razliku. Umesto mukotrpnog modelovanja u strukturu saća, Artemis I i II koriste pune blokove materijala radi uštede vremena i novca. Istraga je sugerisala da su gasovi ostali zarobljeni unutar materijala i stvorili pukotine koje su se širile kroz blokove, uzrokujući otpadanje velikih komada. Umesto da se ravnomerno troši, štit se ljuštio nepredvidivo, što povećava rizik od nekontrolisanog zagrevanja kritičnih sistema.
Nova putanja kao rizično rešenje
Dr Mekoli je upozorio da u završnoj fazi misije Artemis II nema rezervnog plana niti šanse za bekstvo. NASA je redizajnirala avkot da bude propusniji, ali ta verzija nije bila spremna na vreme za ovu misiju. Zapravo, kapsula Artemis II koristi verziju koja je još manje propusna od one na Artemisu I.
Umesto novog materijala, NASA je odlučila da promeni putanju povratka. Artemis I je koristio takozvani skip ulazak, nakratko izranjajući iz atmosfere kako bi smanjio brzinu. Artemis II će ići znatno strmijom putanjom, prolazeći kroz atmosferu brže kako bi se skratilo vreme izloženosti visokim temperaturama. NASA procenjuje da će to sprečiti pucanje štita, ali dr Kamarda upozorava da agencija to ne zna sa sigurnošću.
Upozorenje veterana: Da li je let bezbedan?
Prema rečima dr Kamarde, testovi koje je NASA sprovela na malim uzorcima nikako ne predstavljaju stvarnu strukturu zakrivljenog štita. On tvrdi da NASA nije razvila način da precizno predvidi gde će i kako zaštitni sloj pući pod pritiskom i toplotom realnog ulaska u atmosferu.
“Ako ne možemo da predvidimo šta uzrokuje kvar, onda ne možemo reći ni da će nova putanja rešiti problem”, kaže Kamarda. On dodaje da dokumenti pokazuju da je Artemis I počeo da gubi delove štita već pri prvom kontaktu sa atmosferom, što sugeriše da eliminisanje skip manevra možda neće pomoći.
“Sa moje tačke gledišta, nismo smeli da šaljemo posadu u toj letelici. Da li će biti bezbedni? Šanse su verovatno na njihovoj strani, ali to nisu šanse na koje bih ja pristao”, zaključuje bivši astronaut.
