Ubavka Mitić danas se zove Rebeka Mekdonald, sa svoje dve ruke je napravila imperiju, ali za nju nije važan novac već neštodrugo, ovo je njena priča
Ubavka Mitić rođena je u staroj Jugoslaviji 1953. godine, danas živi i radi u Torontu, gde je dobila brojne nagrade, ali pod drugim imenom Rebeka Mekdonald.
Rebeka je osnivač i izvršna predsednica Just Energy Group Inc., kompanije za trgovinu energetskim proizvodima. Njen put od Jugoslavije do statusa jedne od najmoćnijih Srpkinja u svetu ispunjen je priznanjima, uključujući i čast da zazvoni na Njujorškoj berzi pre sedam godina. Međutim, Rebeka Mekdonald jasno ističe da pravi uspeh leži van poslovnih dostignuća – u vaspitanju i životu sopstvene dece.
U svetu gde se uspeh često meri finansijskim dostignućima, Rebeka Mekdonald, majka troje dece, nudi dublju perspektivu. Njena poruka, koja služi kao centralna pouka, glasi:
“Čim deca imaju mnogo novca, postaju razmaženija, gube dodir sa stvarnošću. Haljinu u kojoj sam došla u Kanadu sačuvala sam do danas. S vremena na vreme otvorim ormar i pogledam tu haljinu. Čovek se mora podsetiti odakle je krenuo. Milioni, milijarde, avioni – sve je to jako dobro, ali morate znati ko ste. Ljudi koji me poznaju iz Jugoslavije, od pre više od 30 godina sigurno će vam reći da se nikada nisam promenila. Ja sam ista jer znam ko sam”, izjavila je Rebeka i dalje pojasnila:
“Uspeh ljudi se vidi samo kroz njihovu decu, a ne kroz njihov posao. Možete biti vrlo uspešni u poslu, ali vrlo neuspešni roditelji. Svoj uspeh ne gledam kroz dolar, već kroz svoju decu. Biznis je lepa stvar, donosi prihod. Međutim, imam veliki broj prijatelja, vrlo uspešnih poslovnih ljudi koji imaju vrlo neuspešne porodice i decu. Često me pitaju za savet. Oni vladaju carstvima, ali ne mogu da upravljaju svojom porodicom”.
Od Sarajeva do Toronta: Trnovit put uspeha i ženskog inata
Rošena je u Sarajevu, ali je odrasla u Beogradu. Završila je Prvu beogradsku gimnaziju i upisala studije medicine, “ne zato što voli medicinu, već zato što su to želeli majka i otac”. Sa 22 godine, “pobegla je u Kanadu”, jer je verovala da je to “zemlja potencijala” i da je “dovoljno daleko od mame i tate, od Jugoslavije, od Evrope”. Ističe da, kada donese odluku, “potpuno je fokusirana na nju, ništa ne može da je spreči da je sprovede u delo”. Zato, kako kaže, “nikad nisam osetila nostalgiju, želju za povratkom…”.
Njen preduzetnički put nije bio lak. Rebeka je u biznis ušla delimično iz inata, kako je izjavila:
“Svi su mi rekli da nemam nikakve šanse jer to žene ne rade u Kanadi. Ni u porodici nisam imala podršku. U biznis sam ušla jer je moj pokojni muž rekao da ne mogu da uspem. Ja sam jako tvrdoglava, imamo mi svoj inat. To sam uradila da mu pokažem da je moguće. Vrlo malo sam znala o biznisu, ali vremenom sam naučila, vrata sam vrlo teško otvarala, ali prednost je moja bila ta što sam ovde odrasla”.
Ona ističe da je “u Jugoslaviji nije bilo podela na ženske i muške poslove” i da su je “roditelji tako odgajili i odrasla je misleći da žene mogu sve što i muškarci”. To joj je dalo snagu da veruje u sebe u svetu gde se žene teško probijaju u “muškim” industrijama. Rebeka duboko veruje u sudbinu:
“Smatram da smo svi rođeni sa razlogom. Moja je sudbina bila da dođem ovamo, uđem u ovaj posao. Sigurna sam u to”.
Pored svojih poslovnih poduhvata, Rebeka Mekdonald je donirala “tri miliona dolara bolnici Maunt Sinaj u Torontu za borbu protiv reumatoidnog artritisa”, bolesti sa kojom se i sama borila.
Njen životni primer snažno potvrđuje da pravi uspeh leži u balansu između materijalnog i duhovnog, između karijere i porodice, i, što je najvažnije, u spoznaji ko smo i odakle dolazimo.
