Sinan Sakić – život, borba i rana koju su mu zadala najbliži
Sinan Sakić, legendarni pevač narodne i folk muzike, preminuo je 1. juna 2018. godine u 62. godini života. Iza sebe je ostavio bogatu muzičku karijeru, desetine hitova, armiju obožavalaca, ali i neizbrisivu tugu kod onih koji su ga zaista voleli. Njegova smrt došla je posle višegodišnje borbe sa zdravljem, koju je izgubio čekajući transplantaciju jetre. Iako je u poslednjim mesecima bio na ivici života, do kraja je zadržao dostojanstvo umetnika, čoveka koji je sve u životu – pa i bol – pretvarao u pesmu.
Iako se često pričalo kako ga je “poročni život stigao”, Sinan nikada nije bežao od istine. Otvoreno je govorio o svojim slabostima – alkoholu, kocki, čak i drogi – ali je istovremeno bio svestran umetnik, neizmerno talentovan, duboko emotivan, i što je najvažnije – čovek. Njegov vokal, prepoznatljiv po boji i izražajnosti, nosio je sudbine mnogih, i zato je Sinan bio i ostao jedan od retkih pevača koji su pesme “živeli”.
Pesma “Oče moj” – rana koja nikada nije zarasla
Retko koja pesma izaziva toliku emociju kao “Oče moj”, koju je Sakić jedva mogao da izvede bez suza. Snimao ju je sa knedlom u grlu, a bol zbog prerano preminulog oca nikada ga nije napustio. Zbog toga tu pesmu nije rado pevao uživo – bio je previše vezan za nju, previše ranjiv kad je ona u pitanju. Bio je čovek koji nije glumio emociju – on je bio emocija.
Preživljena nesreća, povratak i drugi početak
Početkom 2000-ih, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću iz koje je jedva izvukao živu glavu. Njegov menadžer Nikola Idžan bio je za volanom, a oporavak je trajao mesecima. No, kao i mnogo puta u životu, Sinan se vratio – jači nego ikad. Album “Emotivac” iz 2005. doneo mu je nove hitove i osveženje u karijeri: pesme poput “Lepa do bola” i “Umreću s osmehom” postale su evergrini.
Posle toga, izdao je još nekoliko albuma: “To je život moj”, “Šalu na stranu”, “Brate”, a 2014. i poslednji veliki album “Jedina”. Koncerti na Tašmajdanu bili su događaji koji su se dugo pamtili. Na poslednjem, održanom u junu 2017. godine, jedan obožavalac se popeo na binu i poljubio mu cipele – možda najsnažniji dokaz koliku je ljubav narod osećao prema njemu.
Izdaja najbližih – rana koja boli dublje od svih
U javnosti se retko pričalo o boli koju mu je nanelo ono što je smatrao svetinjom – porodica. Sinan i njegova supruga Sabina, sa kojom je proveo ceo život, dobili su četvoro dece. I dok je ona bila njegova spona sa mirom, verom i životom, odnos sa decom, naročito u poslednjim godinama, bio je težak i pun razočaranja.
Dok je bio na samrti, umoran od bolesti, borbe i čekanja donora, bol koja ga je najviše lomila nije bila telesna – već emotivna. Najbliži su ga, prema rečima onih oko njega, često ostavljali samog. Njegova deca, iako odrasla, nisu uvek bila tu onda kada mu je najviše trebalo. Iako su mu u javnosti davali podršku, iza zatvorenih vrata Sinan je osećao da ga ne razumeju, da ga ne poštuju onako kako zaslužuje.
Bio je razočaran, povređen, a tu tugu nije mogao ni da pretoči u pesmu – jer je dolazila iz dubine njegove duše. Oni koji su ga poznavali tvrde da je često govorio kako “nema ništa gore nego kada te tvoje dete ne gleda onim očima kao nekad”. Smatrao je da su ga se u određenim trenucima stideli zbog njegovih slabosti i prošlosti, umesto da u njemu vide oca koji je sve dao – i koji je živeo, grešio, ali voleo.
Promena vere i duhovno putovanje
Iako je rođen kao musliman, Sinan je u kasnijim godinama pronašao utehu u budizmu. Sa suprugom Sabinom često je putovao u Indiju, upoznavao druge kulture, meditirao. Njihova ćerka je tamo studirala, ali su oni u Indiji pronašli i nešto više – duhovni mir. Upoznali su Sai Babu, poznatog duhovnog vođu, i posetili njegov hram. Smatrali su da im je pomogao kada je njihov sin Alen zadobio teške opekotine.
Poslednji dani – bolest, tišina i smrt
U oktobru 2017. Sinan je primljen na lečenje zbog ozbiljnih komplikacija sa jetrom. Jetrena encefalopatija je neumoljiva bolest, a njegova poslednja nada bila je transplantacija u Italiji, zakazana za maj 2018. Ipak, stanje mu se naglo pogoršalo, i 1. juna, pre nego što je stigao da dobije drugu šansu – zauvek je sklopio oči.
Njegova publika, porodica i prijatelji tugovali su, ali retko ko zna koliko je bola nosio u sebi u poslednjim trenucima. Iako su mnogi pokušali da ga glorifikuju nakon smrti, istina je da je umro sa osećajem da ga najbliži nisu razumeli, da ga nisu dovoljno voleli – bar ne onako kako je on voleo njih.
Legenda koja ne umire
Sinan Sakić ostaje zauvek jedan od najvoljenijih pevača sa ovih prostora. Njegove pesme žive, njegove reči i dalje odzvanjaju u dušama onih koji su znali šta znači kad pesma nije posao – već poziv. Iza njega su ostali hitovi, suze i tihi jauci iz duše naroda koji ga je iskreno voleo. Možda je najtužnija istina ta što su ga najviše cenili oni koji ga nikada nisu lično poznavali – a najviše povredili oni koji su ga zvali “tata”.
