Sramili su se svoje majke jer je bila siromašna – godinama su je krili od sveta, a onda je život odlučio da im sve naplati
Marija je ceo život radila sve da njena deca nikada ne osete glad, hladnoću i poniženje koje je ona gutala u tišini. Nakon što ih je otac napustio, čistila je stepeništa, prala tuđe sudove i nosila kese teže od sebe, samo da bi oni imali knjige, čiste patike i šansu za bolji život.
Dok su odrastali, Marija je sve više nestajala iz njihovih života. Kada su krenuli u srednju školu, prestali su da je zovu “mama” pred drugima. Kada su se zaposlili, govorili su da im je majka “bolesna” ili “živi na selu”, jer ih je bilo sramota žene sa ispucalim rukama, starim kaputom i umornim pogledom.
Na porodična okupljanja više je nisu zvali. Na rođendane unuka dolazila je samo kad niko drugi nije tu. A kada bi ih pitala da li može da svrati, govorili su da nisu kod kuće.
Marija je to prihvatila ćutke. Nikada nije pitala zašto. Nikada se nije žalila. Samo je svake večeri sedela sama u malom stanu, gledala u njihove stare fotografije i tiho govorila:
„Bitno je da su oni dobro.“
A onda je došao dan kada su je se setili.
Mariju su pronašli tek kada se nekoliko dana nije javila nikome. Komšinica je primetila da joj se pošta gomila ispred vrata i pozvala hitnu pomoć. U bolnici su u njenom starom kaputu pronašli samo ličnu kartu i papirić sa dva broja telefona – brojeve njene dece.
Kada su ih pozvali, prvo su ćutali. A onda su došli. Ne zajedno, ne ponosno, već pognutih glava, sa grčem u stomaku koji ih je gušio više nego sav sram koji su godinama potiskivali.
Ležala je tiho, sitna i krhka, priključena na aparate. Ruke koje su ih nekada grejale sada su bile hladne. Prvi put posle mnogo godina izgovorili su reč „mama“ naglas – ali ona ih nije čula.
Lekar im je rekao da je došla prekasno. Da je dugo trpela bolove, glad i hladnoću. Da nikada nije tražila pomoć.
Stajali su pored njenog kreveta i plakali kao deca, shvatajući da se od sramote ne umire – ali od usamljenosti, da.
Marija se nikada nije probudila.
Na sahrani su govorili kako je bila dobra majka. Kako se žrtvovala. Kako je bila snažna. Ali ona to više nije mogla da čuje.
Jedina rečenica koju su zauvek zapamtili bila je ona koju je često ponavljala komšinici:
„Ako se ikada postide mene, neka znaju da sam ih volela više nego sebe.“
