Sin se stideo svog oca jer je bio siromašan. Nikada ga nije zvao na važne događaje, nikada ga nije pominjao pred drugima. Sve dok se jednog dana nije desilo nešto što je promenilo sve.

 

Otac je radio teške poslove ceo život. Vraćao se kući umoran, u staroj jakni, sa rukama ispucalim od rada. Sin je rastao uz njega, ali kako je odrastao, sve više se udaljavao.

 

Kada je krenuo u školu, otac više nije dolazio po njega. Kada je završio fakultet, nije ga pozvao na proslavu. Na svadbu mu je rekao da „nije potrebno da dolazi“. Govorio je svima da mu je otac bolestan, ili da živi daleko.

 

Otac nikada nije pitao zašto. Samo bi klimnuo glavom i rekao:

 

„Bitno je da si ti srećan.“

 

A onda je došao dan kada je ceo grad gledao u tog starog čoveka – i shvatio ko je on zapravo.

 

 

 

 

Jednog zimskog jutra, u gradu je izbio požar. Ljudi su panično bežali, a u jednoj zgradi ostala su zarobljena deca. Vatrogasci još nisu stigli.

 

Bez razmišljanja, u zgradu je ušao starac u staroj jakni. Više puta se vraćao unutra, iznoseći jedno po jedno dete. Kada se poslednji put pojavio, bio je sav u dimu i krvi.

 

Među okupljenima je bio i njegov sin.

 

Gledao je oca kako leži na nosilima, dok su ljudi oko njega plakali i zahvaljivali mu. Prvi put u životu, sin je glasno izgovorio:

 

„To je moj otac.“

 

Otac je preživeo.

 

Ali sram koji je sin nosio – nije.

 

Od tog dana, više ga nikada nije krio od sveta.