Prodala je sve što je imala da bi njena deca završila škole. Nameštaj, porodično zlato, čak i kuću u kojoj su odrasli. Verovala je da se majčina žrtva uvek isplati – ali je na kraju ostala sama.

Posle smrti muža nije imala izbora. Ostala je sa dvoje dece, dugovima i jednim ciljem: da oni imaju budućnost koju ona nikada nije imala. Radila je gde god je mogla – u tuđim kućama, kancelarijama, po ceo dan i noć. Uvek je govorila da joj ništa ne treba, samo da su oni dobro.

Godinama je prodavala jednu po jednu stvar iz kuće. Prvo nameštaj, pa zlato koje je čuvala za „crne dane“, a na kraju i samu kuću. Preselila se u mali iznajmljeni stan, ubeđujući sebe da je to samo privremeno.

Deca su završila fakultete, zaposlila se i otišla svojim putevima. Pozivi su postajali sve ređi, posete još ređe. Uvek su imali obaveze, planove, život koji nije imao mesta za nju.

A ona nikada nije tražila ništa.

Jednog dana shvatila je da više nema šta da proda – osim uspomena.

 

U tišini male sobe, listala je stari porodični album. Na slikama su bila deca zbog koje je sve dala – nasmejana, bezbrižna, srećna. Pitala se kada su prestali da dolaze, a ona prestala da pita.

Kada se razbolela, sama je otišla kod lekara. Dijagnoza je bila teška, ali je samo klimnula glavom. Navikla je bila da sve nosi sama.

Deca su došla tek kada ih je komšinica pozvala. Stajali su na vratima, gledajući ženu koja im je omogućila život kakav imaju – sitnu, umornu, ali ponosnu.

Na stolu ih je čekalo pismo.

„Ako se ikada zapitate da li je vredelo – jeste. Samo vas molim da ne dozvolite da iko ko vas voli završi sam.“

Nije tražila zahvalnost.

Nije tražila povrat.

Tražila je samo da je se sete

dok je još tu.