Za milione ljudi potčinjenih njegovim hordama, Džingis-kan je bio oličenje zla, ali u Mongoliji i Centralnoj Aziji bio je široko poštovan i slavljen.
Džingis-kan bio je legendarni osnivač i vođa Mongolskog carstva. Za samo 25 godina, njegovi konjanici osvojili su više teritorije i stanovništva nego što su Rimljani uspeli za četiri veka. Za milione ljudi potčinjenih njegovim hordama, Džingis-kan je bio oličenje zla, ali u Mongoliji i Centralnoj Aziji bio je široko poštovan i slavljen.
Rani život
Zapisi o ranom životu Velikog Kana su retki i kontradiktorni. Najverovatnije je rođen 1162. godine, mada neki izvori pominju 1155. ili 1165. Poznato je da mu je dato ime Temuđin. Njegov otac Jesuhei bio je poglavica manjeg Borijin klana nomadskih Mongola, koji su se bavili lovom umesto stočarstvom ili zemljoradnjom.
U galeriji pogledajte prikaze Džingis-kana:
Džingis-kan Foto: The History Collection / Alamy / Profimedia, akg-images / akg-images / Profimedia, IMAGO / imago stock&people / Profimedia
Jesuhei je oteo Temuđinovu mladu majku Hoelun, dok je ona sa prvim mužem putovala kući nakon venčanja. Ona je postala Jezuehejeva druga žena – Temuđin je bio njegov drugi sin, rođen nekoliko meseci nakon prvenca. Mongolska legenda tvrdi da je beba rođena sa krvnim ugruškom u pesnici — znak da će posta veliki ratnik.
Teške godine i ropstvo
Kad je Temuđin imao devet godina, otac ga je odveo u susedno pleme da radi nekoliko godina i zaradi mladu, devojku Bordže, koja je bila nešto starija. Na povratku, Jesuhei je otrovan od strane rivala i umro. Temuđin se vratio majci, ali ga je klan izbacio — Jezuehejeve dve udovice i sedmoro dece napušteni su na milost i nemilost.
Porodica je preživljavala jedući korenje, glodare i ribu. Mlađi Temuđin i njegov brat po majci Khasar vremenom su zavoleli starijeg polubrata Begtera i ubili ga. Kao kazna, Temuđin je zarobljen i završio u ropstvu, koje je moglo trajati više od pet godina.
Mladalačke dane okončao brakom
Slobodan sa 16 godina, Temuđin je ponovo potražio Bordže. Ona ga je još čekala i ubrzo su se venčali. Njena miražna odora od soboljeg krzna poslužila je kao miraz za sklapanje saveza sa Ong Kanom iz moćnog Kerejid klana. Ong Kan prihvatio Temuđina kao usvojenog sina.
Ovaj savez je bio presudan — Merkid klan njegove majke Hoelun pokušao je da otme Bordže. Uz vojsku Kerejida, Temuđin je izveo upad na Merkid kamp, spasio Bordže i pokupio plen. U toj akciji podržao ga je njegov brat iz detinjstva, Džamuka, koji će kasnije postati rival. Ubrzo je sa Bordžeinom u njihovu porodicu stigao i njen prvi sin, Joči, kojeg je Džingis-kan prihvatio kao svog.
Konsolidacija moći
Posle spasavanja Bordže, Temuđinova grupa boravila je godinama pod Džamukinim vodstvom. Džamuka je ubrzo postavio svoju vlast, tretirajući Temuđina više kao podređenog nego kao brata, što je pokrenulo decenijski sukob. Temuđin je napustio kamp sa velikim brojem pristalica i stoke.
Sa 27 godina, Temuđin je održao kurultaj (plemenski savet) mongolskih plemena koji ga je izabrao za kana. Iako su Mongoli bili zapravo potklan Kerejida i Ong Kan je balansirao između Jamuke i Temuđina, Temuđin kao Kan redistribuira javne funkcije ne samo rođacima, već i najodanijim sledbenicima.
Ujedinjenje Mongola
Godine 1190. Džamuka je napao Temuđinov kamp, brutalno vukući žive zarobljenike i čak ih kuvajući, čime je okrenuo mnoge pristalice protiv sebe. Ujedinjeni Mongoli su pobedili Tatara i Džurchena, a Temuđin je asimilovao njihove narode.
Džamuka je napao Temuđina i Ong Kana 1201, a Temuđin je pobedio uprkos tome što je zadobio strelu u vrat. Nakon toga usledila je zaslepljujuća izdaja — Ong je pokušao da uhvati Temuđina na venčanju, ali Mongoli su pobegli i potom osvojili Kerejide.
Rana osvajanja
Ujedinjenje Mongola završeno je 1204. pobedom nad moćnim Naiman klanom. Dve godine kasnije, novi kurultaj ga je proglasio Džingis-kanom — univerzalnim vođom svih Mongola. U narednih pet godina Mongoli su anektirali veći deo Sibira i današnje kineske provincije Sinđang.
Dinastija Džurčen, vladari severnog Kine iz Zhongdua (Peking), zahtevala je od Kana poklon, ali on je umesto toga pljunuo na zemlju u znak prezira. Zatim je pobedio njih i Tangute, a 1214. godine pokorava Džurčene sa 50 miliona podanika. Mongolska armija imala je svega 100.000 ljudi.
Osvajanje Centralne Azije, Bliskog Istoka i Kavkaza
Plemena čak iz Kazahstana i Kirgistana svrgla su svoje budističke vladare da bi se pridružila carstvu. Do 1219. Džingis-kan vladao je od severne Kine do granice sa Afganistanom, od Sibira do Tibeta. Došao je dogovor za trgovinski savez sa moćnim Kvarizmijskim carstvom (do Crnog mora), ali njihov sultan Muhamed II ubija 450 mongolskih trgovaca i plenio njihovu robu. Do kraja godine Kan je osvojio čitavo Kvarizmijsko carstvo, proširujući carstvo do Turske i Rusije.
Nesvakidašnji odnos sa ćerkama
Džingis-kan se često pamti kao surovi osvajač, ali njegova priča je duboko isprepletena sa izuzetnim uticajem žena. Njegovo carstvo, koje je preraslo u najveće kopneno carstvo u istoriji, nije izgrađeno samo vojnom silom, već i strateškim postavljanjem njegovih ćerki na vlast. Umesto da zadrži moć isključivo u rukama muškaraca, Džingis je svojim ćerkama poveravao upravljanje savezničkim teritorijama. Te žene su upravljale ogromnim zemljama, sprovodile pravdu i nadgledale trgovačke mreže, dok su njihovi muževi slati da ratuju u kanovim pohodima. Mnogi od tih muževa se nikada nisu vratili, ostavljajući žene kao faktičke vladarke sa potpunom autonomijom.
Njegove ćerke su kontrolisale ključne regione duž Puta svile, pretvarajući ih u čvorišta trgovine i kulturne razmene. Nadgledale su uspostavljanje medicinskih sistema, sprovodile politike koje su podsticale pismenost i donosile zakone koji su ukidali mučenje i omogućavali verske slobode. Njihova vladavina je pomogla stabilizaciji regiona presudnih za Džingisove kampanje i postavila temelje za funkcionalno carstvo koje je uspevalo i van same osvajanja.
Nakon Džingisove smrti, njegovi sinovi su razgrabili veći deo tog nasleđa, boreći se međusobno i potkopavajući moć koju su žene imale. Ipak, istorija se tu nije završila. Vekovima kasnije pojavila se Manduhaj Mudra, koja je vladala kao regent i ujedinila podeljeni mongolski narod dok je odgajala dečaka naslednika. Vodila je vojske, pregovarala sa moćnim susedima i obezbedila nezavisnost Mongola bez potpada pod kinesku dominaciju. Njeno vođstvo dokazalo je da je mongolsko nasleđe moćnih žena opstalo i oblikovalo budućnost daleko izvan svog vremena.
Smrt
Godine 1222, 61-godišnji Kan saziva porodični kurultaj da odluči o sukcesiji. Njegova četiri sina se ne slažu, pogotovo najstariji, Joči koji je bio u sukobu sa Čagatajem jer nije želeo da prizna njegov legitimitet uzevši u obzir da mu Džingis-kan nije bio biološki otac.
Za kompromisnog naslednika izabran je Ogodej, treći sin. Joči umire u februaru 1227, šest meseci pre oca, koji umire 18. avgusta 1227. Ogodej je preuzeo istočnu Aziju (postao osnivač dinastije Juan u Kini), Čagataj preuzima Centralnu Aziju, najmlađi Toluj ostaje u Mongoliji, a Jočijevi sinovi kontrolišu Rusiju i istočnu Evropu.
Nasleđe
Nakon tajnog sahranjivanja Džingis-kana na stepi Mongolije, njegovi sinovi i unuci nastavljaju širenje carstva. Kublaj-kan, Ogodejev sin, pobedio je Song dinastiju 1279. i uspostavio mongolsku dinastiju Juan, koja je vladala Kinom do 1368. Čagataj širi moć južno u Persiju.
Unutar Mongolije Džingis-kan je reformisao društvenu strukturu i tradicioni zakon — društvo u kome i najniži rob može postati komandir po zaslugama. Ratni plen se delio ravnomerno bez obzira na status. Za razliku od većine tadašnjih vladara, Džingis-kan je više verovao vernim sledbenicima nego članovima svoje porodice — što je doprinelo sukobima oko nasledstva.
Veliki Kan zabranio je otmicu žena (dela po iskustvu njegove supruge), ukinuo krađu stoke i uveo zimsku lovnu sezonu radi očuvanja divljači.
Suprotno zapadnoj reputaciji okrutnosti, Džingis-kan je uveo nekoliko prosvetljenih politika koje Evropa nije prihvatila sve generacije kasnije. Garantovao je versku slobodu za budiste, muslimane, hrišćane i hinduse. On sam je obožavao nebo, ali je zabranio ubistvo sveštenika, monaha, mormona, mula i drugih verskih lica.
Istraživanje DNA iz 2003. otkrilo je da oko 16 miliona muškaraca bivšeg Mongolskog carstva (oko 8% muške populacije) ima genetski marker koji potiče iz jedne mongolske porodice pre oko 1000 godina. Najverovatnije, oni potiču od Džingis-kana ili njegovih braće.
(Kurir.rs/Thoughtco)
