Rouz, glavna junakinja filma “Titanik”, jedan je od najpoznatijih filmskih likova u 20. veku, a malo je poznato da je inspiraciju za nju Džejms Kameron pronašao u jednoj od najpoznatijih žena u istoriji američke umetnosti.

S obzirom na to da je “Titanik“, film Džejmsa Kamerona iz 1997, koji je osvojio neverovatnih 11 Oskara, zasnovan na istinitoj priči o potonuću čuvenog istoimenog broda, mnogi su se zapitali šta se još iz ovog ostvarenja zaista dogodilo.

Da li se na palubi prekookeanskog broda koji nikada nije stigao na svoje krajnje odredište stvarno odigrala ljubavna priča između Džeka i Rouz? Jesu li uopšte postojali Džek i Rouz?

 

Džek nije postojao, ali Rouz na neki način – jeste

Na spisku putnika na Titaniku zaista se nalazio Dž. Doson, koji se utopio posle brodoloma, ali je Džejms Kameron to saznao tek nakon što je napisao scenario. On nije bio inspiracija za lik Džeka Dosona, ali postoji jedna žena u istoriji za koju čuveni filmadžija kaže da je njegova Rouz, koju je maestralno (kao i sve, zar ne?) odigrala Kejt Vinslet.

 

Na samom brodu nije bilo nikakve Rouz Devit Bukater, niti je ovaj lik zasnovan na određenoj putnici. Delimično je, međutim, inspirisan Beatris Vud, avangardnom umetnicom i predstavnicom dadaističkog pokreta u Americi.

– Beatris je bila dokaz da osobine lika Rouz za koje sam mislio da će biti doživljene kao nategnute nisu bile takve – napisao je režiser i scenarista filma u knjizi “Titanik: Ilustrovani scenario Džejmsa Kamerona”.

Dok je on radio na filmu, Luiz Njuberi, supruga glumca Bila Pakstona, pozajmila mu je knjigu “Šokiram sebe”, autobiografiju Beatris Vud. Kameron je uočio sličnosti između umetnice i glavne junakinje scenarija koji je pripremao.

 

– Prvo poglavlje gotovo doslovno opisuje lik koji sam već napisao za staru Rouz – objasnio je on.

Međutim, Kameron je primetio da je Rouz “samo prelom Beatris, kombinovan s mnogo fiktivnih elemenata” i drugih priča, uključujući i uspomene njegovih baka, od kojih se jedna i zvala Rouz.

Ko je bila Beatris Vud, “prava Rouz sa Titanika”?

Beatris je rođena u San Francisku, 3. marta 1893. godine, u bogatoj i uticajnoj porodici. Nakon zemljotresa 1906, Vudovi su se preselili u Njujork, gde je ona, uprkos protivljenju porodice, počela da se bavi umetnošću.

Sa samo 17 godina je pobegla iz svog imućnog doma i od dominantne majke kako bi se bavila umetnošću, posebno grnčarijom, što je slično onome što je Rouz u filmu učinila, bežeći od ugovorenog braka i majke kao figure koja odlučuje o svemu.

– Napustila sam svoj dom, luksuzan dom, sa 15 dolara u džepu, kako bih bila slobodna – rekla je Beatris Vud. – I prošla sam kroz nekoliko godina razumevanja šta znači reč “siromaštvo”. Ali bila sam slobodna. Sloboda mi mnogo znači.

Prema njenoj zvaničnoj biografiji, roditelji su joj, videvši koliko je uporna, dopustili da upiše slikarstvo, a pošto je tečno govorila francuski jezik, poslali su je u Pariz, gde je Beatris učila i glumu u Francuskom teatru i umetnost na Akademiji “Žilijen”.

U Ameriku se vratila zbog Prvog svetskog rata, gde je nastavila da glumi s trupom Francuska repertoarska kompanija i odigrala više od 60 uloga za dve godine.

U međuvremenu je započela vezu s Marselom Dišanom, poznatim francuskim dadaistom i osnivačem redimejk umetnosti. Sreli su se 1916, kad je Beatris posetila u bolnici kompozitora Edgara Varezea u isto vreme kada su tu bili Dišan i Anri-Pjer Roše. Njih troje su se zbližili i zajedno okrenuli časopis “The Blind Man”, a potom i “Rongwrong”, dva najranija manifesta dadaizma u Sjedinjenim Američkim Državama.

Beatris je delmično inspirisala Rošea da napiše roman “Žil i Džim”, koji se bavi ljubavnim trouglom između troje boema, kasnije adaptiran u film francuskog Novog talasa. Ipak, veruje se da je većim delom knjiga zasnovana na Roševovom odnosu s nemačkim piscem Francem Heselom i njegovom suprugom Helen Grund, dok je o Beatris više njegov nezavršeni roman “Viktor”.

 

Bavila se crtanjem, vajarstvom i grnčarijom, a njena dela danas se čuvaju u najuglednijim američkim muzejima, među kojima su Institut “Smitsonijan”, Muzej umetnosti “Metropoliten”, Nacionalni muzej žena u umetnosti, Bruklinski muzej i Muzej savremene umetnosti. Njen rad dao joj je i nadimak “mama dade”.

Vudova je, inače, svakodnevno vodila dnevnik čak 85 godina, koji su Fransis M. Nojman i njegova supruga Mari T. Keler priredili 2011. kao svedočanstvo jednog neverovatnog života protkanog umetnošću.

Kako je Beatris Vud postala Rouz iz “Titanika”?

Čim je pročitao njenu autobiografiju, Džejms Kameron je kontaktirao s umetnicom. Rekao joj je koliko se divi njenom buntovništvu i nekonformističkom duhu.

– Pozvao sam je i pitao za dozvolu da je intervjuišem i iskoristim je kao model za ovaj lik, iako Beatris sama nije imala nikakve veze s Titanikom. Odgovorila mi je: “Ne mogu to, ne, ja imam samo 35 godina”. Imala je 102 u tom trenutku – ispričao je Kameron.

Štaviše, režiser je u film ubacio i mali omaž Beatris Vud.

Umetnički atelje u kojem prvi put u “Titaniku” vidimo staru Rouz pored grnčarskog točka, direktno je inspirisan njenim stvaralaštvom. Pored toga, dok Džek crta Rouzin akt, u jednoj od najpoznatijih scena čuvenog filma, Rouz pominje Kloda Monea, kog je Beatris zaista upoznala i posmatrala dok je slikao.

Kad je došao trenutak da “Titanik” bude prikazan, Džejms Kameron je pozvao 104-godišnju Beatris na premijeru, ali je ona bila sprečena da joj prisustvuje zbog zdravstvenih problema. Zbog toga su je Kameron i Glorija Stjuart, koja je igrala stariju Rouz, posetili i doneli joj kasetu kako bi gledala film kod kuće.

Kada se “Titanik” završio, rekla je:

– Prekasno je u životu da budemo tužni.

Umrla je nekoliko meseci kasnije, 12. marta 1998. godine, nekoliko dana posle 105. rođendana.