Alfreda Nobela povezujemo sa međunarodnim nagradama za mir, nauku i književnost, ali ga je štampa za života prozvala „anđelom smrti“.
Alfred Nobel je bio švedski hemičar iz 19. veka, čiji je eksplozivni uspeh izgleda doveo do velikog žaljenja. Nikada nije eksplicitno rekao toliko, ali u retrospektivi, čini se na osnovu njegovih postupaka i nekih dokaza iz njegovih zapisa, da naučnik nije želeo da ga pamte po onome što je stvorilo njegovo bogatstvo – dinamitu.
Zahvaljujući tom pronalasku, koji je od tada do danas odneo na stotine hiljada života, nastala je jedna od najprestižnijih godišnjih međunarodnih nagrada na svetu.
Testament Alfreda Nobela – NOBELOVA FONDACIJA
Kada je umro 1896. godine, Nobel je u testamentu ostavio fond za stvaranje istoimenih nagrada, prvi put dodeljenih 1901. godine. On je uključivao i nagradu za osobu koja je postigla “najveći ili najbolji rad za doprinos boljim odnosima među narodima, za ukidanje ili smanjenje stalnih armija i za unapređenje mirovnih kongresa.
Ova formulacija bila je posebno dirljiva od čoveka koji je usavršio uništenje. Tokom 1860-ih, hemičar je eksperimentisao sa kontrolisanim eksplozijama u industrijske svrhe, petljajući sa nitroglicerinom i crnim prahom (rani oblik baruta), tražeći stabilnu kombinaciju.
Imao je mešovite rezultate. Godine 1864. eksplodirala je fabrika nitroglicerina koju je Nobel izgradio, ubivši jednog od njegove braće. Ipak, hemičar je imao osećaj da je na pragu pronalaska koji će promeniti svet, pa je nastavio svoj posao. I bio je u pravu… promenio je svet, na mnogo, mnogo gore.
Godine 1867, Nobel je otkrio da mešanje nitroglicerina sa kizelgurom, zemljanim silicijumom koji se koristi kao punilo u hemikalijama, čini nitroglicerin sigurnijim za rukovanje i omogućava bolju kontrolu nad eksplozijama. Mešavinu je nazvao „dinamit“, koja potiče od grčke reči za moć, dinamis, i ubrzo je dobio patente za svoj pronalazak u Evropi i SAD.
Posao je cvetao. Kontrolisane eksplozije pronašle su brojne namene, uključujući sečenje kanala, izgradnju puteva, miniranje tunela i drugo. Nobel je izgradio fabrike i nagomilao bogatstvo. Neprestano je rafinirao dinamit, stvarajući još jači eksploziv nazvan „želatin za eksploziju“ 1875.
Pronalazač je radio i na drugim proizvodima, poput veštačke svile i kože, pa čak i pisao romane (od kojih nijedan nije objavljen). Ali dinamit je bio Nobelov veliki posao. U stvari, to ga je dovelo do toga da na kraju radi na naoružavanju, uprkos njegovoj tvrdnji da je pacifista, prema razmišljanju Nobelove fondacije o stavovima hemičara o ratu i miru.
Prema austrijskoj mirovnoj aktivistkinji, romanopiscu i grofici Berti fon Sutner iz 19. veka, kada je prvi put srela Nobela 1876. godine, hemičar joj je rekao da se nada da će izmisliti materijal toliko eksplozivan da će sam rat okončati. Godine 1891, Nobel je Berti opravdao svojih 90 fabrika eksploziva i naoružanja, rekavši: “Onog dana kada dva armijska korpusa mogu međusobno da unište jedan drugog u sekundi, sve civilizovane nacije će sigurno ustuknuti od užasa i raspustiti svoje trupe.”
Nažalost, njegovo razmišljanje je bili naivno i svedoci smo da nije bio u pravu…
Ovo je bila velika pogrešna procena. Ratovi su nastavljeni žešće i krvavije nego ikada, a nacije nisu ustuknule. A kasniji dobitnici Nobelove nagrade će se odnositi na naučnikove prividne sumnje u vezi sa njegovim životnim delom.
