U Iranu aktivno deluje više od 3500 nindža ratnica, specijalizovanih za delikatne vojne zadatke i borilačke veštine
One su strah i trepet, tvrde strani mediji i svi koji (ni)su imali prilike da se uvere u to. Koriste mačeve, strele, nunčake, noževe, a pre svega ruke i noge. Već godinama su najstrože čuvana vojna tajna Irana. Postavlja se pitanje da li će se ovaj odred uključiti u sukob koji se uveliko rasplamsava na Bliskom istoku.
Nindžucu se kao veština praktikuje od 6. veka, a za razliku od samuraja koji su imali svoj bušido kodeks, nindže su bile specijalisti za gerilsko ratovanje, špijunažu, izvođenje različitih diverzija, vešto skrivanje. No, zahvaljujući holivudskim filmovima i stripovima, u savremenom svetu doživljavaju se na sasvim drugačiji, romantizovani način.
U njihovom svetu žene nisu samo odgajale decu i iščekivale muževe. Neke od njih i same su bile nindže. Po umeću i ratničkom duhu, “kunoiči” nisu nimalo zaostajale za muškarcima (“šinobi”). Katane, šurikeni, dimne bombe, nunčake, savršeno su baratale svakim oružjem. Još uvek postoje u Japanu, kažu, ali u sasvim drugačijem smislu, kao i nindžucu kultura. Najpoznatija “kunoiči” škola danas se, međutim, ne nalazi u Zemlji izlazećeg sunca, već u Iranu.
Osnovana je 1989. godine, i do sada je kroz nju prošlo oko 25.000 žena. Trenutno je aktivno između 3.500 i 4.000 njih.
Osim što su vrsni poznavaoci borilačkih veština, žene nindže moraju da budu i akrobate, da pokažu da znaju brzo penjanje i tiho, skriveno kretanje. Podrazumeva se da su u odličnoj kondiciji, da su specijalisti za hladno oružje (ako dođe do borbe prsa u prsa), da su disciplinovane i da nikad ne odstupaju od zadataka.
Obuka se održava u dvorcu nedaleko od glavnog grada, Teherana. Fatima Muamer, jedna od instruktorki, ističe da trening pomaže ženama u održavanju ravnoteže duha i tela, kao i sticanju samopouzdanja. Uče kako da poštuju sebe, ali i da u svakom trenutku ostanu smirene, kaže Fatima.
Pogledaj fotogaleriju
Fotografije nindža odreda ratnica iz Irana Foto: Fatemeh Bahrami / AFP / Profimedia
Polaznice škole tvrde da sve što uče ima veze isključivo sa pomenutim balansom i da nemaju planove da se sa nekim suočavaju van poligona za vežbanje.
“Učim da bolje razumem svoje telo i kontrolišem emocije, naravno i da se odbranim ukoliko je potrebno. Zbog toga se osećam vrednije, sigurnije. Iako može biti opasan, ovaj trening je zapravo jako dobar lek. A i kostim mi prilično dobro stoji. Takođe, zahvaljujući nindžucuu stičemo i znanje o fascinantnoj kulturi zemlje u kojoj je nastao”, otkriva jedna članica iranskog “kunoiči” odreda.
