Mnoge žene, ulaskom u brak, veruju da zajedno sa partnerom grade zajednički život, ravnopravan i siguran. Međutim, kada se iza reči “štednja” i “porodica” krije potiskivanje njenih potreba i ličnosti, tada ljubav počinje da puca po šavovima
Kada sam se udala za njega, nisam mislila da će naš brak doći do tačke na kojoj ćemo razgovarati o razvodu zbog – kirije. Bila sam svesna da život nije bajka i da brak podrazumeva kompromise, ali nisam znala da se kompromis pretvara u ucenu kada te partner pritisne da se preseliš kod njegovih roditelja jer “nema smisla da bacamo pare”.
Mi već nekoliko godina živimo u stanu koji iznajmljujemo. Nije luksuzan, ali je naš mir. Imamo svoju rutinu, svoj mir, svoj krevet. On radi, ja radim, delimo troškove. Nije idealno, ali funkcionišemo. I onda je iznenada došao predlog – da se preselimo kod njegovih. Tamo bismo, navodno, mogli da uštedimo, da živimo “kao ljudi”, da razmišljamo o kupovini stana.
Ali nisam ja problem. Nego njegova porodica. Konkretno, njegova majka. Žena koja se ponaša kao da joj je sin i dalje beba i kojoj nijedna žena nije dovoljno dobra za njega. A najmanje – ja.
Kada sam mu rekla da mogu da pristajem da se preselimo samo ako imamo svoj sprat, svoj ulaz, svoju kuhinju, ako se njegova majka ne meša u naše odluke i ako ja nisam domaćica svima pod istim krovom – pogledao me je kao da sam opsovala sve što mu je sveto. Rekao je da preterujem, da “ne može on da bira između mene i svojih roditelja”, a ja sam mu mirno odgovorila da ja ne tražim da bira – samo da postavi granice.
I onda je izgovorio ono što nisam očekivala. Da ako su moji zahtevi takvi, bolje da se razvedemo.
Nisam rekla ništa. Ćutala sam. Ne zato što nisam imala šta da kažem, već zato što sam konačno čula istinu. Da mu je komfor bitniji od mene. Da mu je lakši put važniji od mog dostojanstva. Da bi me radije gurnuo pod isti krov sa ženom koja me ponižava, nego da plati stan i da gradimo nešto svoje.
Nije stvar u novcu. Nego u poštovanju. U prostoru. U granicama. U partnerstvu.
Još uvek nismo razvedeni. Ali posle ovoga, shvatila sam da nisam ja ta koja se premišlja oko razvoda – nego on. Jer ako brak ne može da izdrži jednostavnu istinu da žena zaslužuje svoj mir, svoju slobodu i poštovanje – onda možda ni ne treba da opstane.
U danima koji su usledili, tišina je postala naš jezik. Spavali smo u istom krevetu, ali sa leđima okrenutim jedno od drugog, svako pod svojim pokrivačem, kao da hladnoća među nama ne dolazi spolja, već iznutra. Nije pominjao razvod više, ali ni ja nisam pitala. Znala sam da nešto u njemu kuva, isto kao što je i u meni nešto uvelo.
Nakon nekoliko dana, stigao je predlog – da ipak na mesec dana probamo da živimo kod njegovih.
“Samo da vidiš da nije tako strašno, i ako ti ne bude prijalo – vratićemo se”, rekao je mirno, gotovo pomirljivo. Bilo mi je čudno kako je promenio ton. Čak se potrudio da bude nežan. Rekla sam sebi da mogu izdržati mesec dana, iz čiste radoznalosti, ako ništa drugo.
Preselili smo se sledećeg vikenda.
Prvih nekoliko dana, svi su bili ljubazni. Njegova majka je čak pravila doručak i kafu i ostavljala mi poruke na stolu. Njegov otac je bio tih, ali korektan. Pomislila sam: možda sam bila preoštra. Možda sam u strahu preuveličala sve.
Ali onda, kao što to obično biva, fasada je počela da puca.
Počelo je sa malim stvarima – sklonila mi je četkicu za zube jer “nije estetski da stoji na lavabou”, rekla mi je da ne perem sudove jer “ona zna kako se to ovde radi”, a onda su krenuli komentari – kako sam previše u kupatilu, kako ne kuvam dovoljno često, kako sam bleda i “izgledam umorno, možda ne vodim dovoljno računa o mužu”.
Moj muž – ćutao je.
Jedne večeri sam ga zamolila da popriča sa njom, da je zamoli da nas pusti da funkcionišemo kao par, kao odrasli ljudi.
Rekao je:
“Ma pusti je, to ti je moja keva, takva je. Navikni se, ne uzimaj sve k srcu.”
Tada sam znala. Nisam ušla u brak sa odraslim muškarcem, već sa nečijim sinom koji nikada nije izašao iz roditeljskog gnezda.
I onda se desilo ono što je zakucalo poslednji ekser u kovčeg mog strpljenja.
Njegova majka je, misleći da nisam tu, razgovarala telefonom sa svojom sestrom i izgovorila rečenicu koju nikada neću zaboraviti:
“Nije ona za njega, znaš. Nema tu topline u toj ženi. On je mogao mnogo bolje da prođe. Ali šta da se radi, sad smo je ugostili.”
Te noći nisam spavala. Sledećeg jutra sam ustala, spakovala svoje stvari bez reči i izašla. Nije me zaustavio. Nije pitao gde idem. Samo je sedeo za stolom, sa ocem i majkom, jedući supu kao da je najobičnija nedelja.
Kada sam stigla u stan kod prijateljice kod koje sam se privremeno smestila, poslala sam mu poruku:
„Ne moraš više da se premišljaš oko razvoda. Ja sam odlučila. Ovo nije dom. A ti si samo gost u sopstvenom životu.”
Danima nije odgovorio.
Ali znaš šta? Ništa se strašno nije desilo. Planeta se nastavila okretati. I ja sam disala lakše nego ikad pre.
