Marina se godinama suočavala sa jezivim optužbama muža koji je želeo po svaku cenu da mu rodi sina, zanemarivao je svoje ćerke, paje preko noći izgubio porodicu zbog nedopustivog poteza i tek tad je shvatio kakvo je blago imao.
Marina iz Rusije podelila je svoju priču javno kako bi pružila utehu svim ženama koje se susreću sa sličnom situacijom u svom braku. Naime,pre 17 godina stala je na ludi kamen sa Igorom, bila je to velika ljubav još iz srednje škole, na početku su imali prelep brak, ali kada su dobili i treću ćerku njihov odnos krenuo je ozbiljno da se narušava. Zbog čega? Igor je žarko želeo sina, ćerkama uopšte nije posvećivao pažnju i totalno ih je zanemarivao, a onda je počeo i suprugu da optužuje da ga sigurno vara, te je tražio i DNK test. Marina je odlučila da mu ispuni želju, ali na svoj način, ne sluteći da je tako ipak potvrditi bolnu istinu koju je potiskivala duboko u sebi.
Prenosimo vam njenu ispovest u celosti:
Kada je podigao razultate i stigao kući, nastao je potpuni haos. Pred decom je počeo da viče na mene, jer je DNK test pokazao da nisu njegova.
– Moramo hitno da razgovaramo, rekla sam mu dok sam držala rezultate DNK testa.
– O čemu – skinuo je cipele.
— O rezultatima testa.
– Kakvi testovi? – Igor se ispravio i pogledao kovertu.
— Uradila sam DNK test.
Igorovo lice se polako menjalo. Zbunjenost, zatim interesovanje, pa nešto poput zbunjenosti.
„Pa šta?“ upitao je promuklim glasom.
— Pročitaj sam.
Igor je uzeo papire i prešao pogledom preko njih. Lice mu je pocrvenelo, disanje mu se ubrzalo.
„Ti…“, počeo je i zaćutao.
Ponovo sam ga pročitala.
— Da li razumeš šta ovo znači?
– Razumem.
„To znači da… Da nijedno dete nije moje…“ mahnuo je rukom prema dečjim sobama. „Nijedno!“
Igor sede na stolicu, ne ispuštajući dokumenta iz ruku.
„Sedamnaest godina“, promrmljao je. „Sedamnaest godina hranjenja i oblačenja tuđe dece… A ona su mi stranci…“
– Igore…
– Ne! – Skočio je. – Jesi li svesna šta si uradila? Priznaj da si bila sa drugim!
– Ko je on? – Igor me je zgrabio za ramena. – Ko je otac?
– Ja…
— Progovori! Kolega? Komšija? Ili možda školski drug sa maturskog okupljanja?
U tom trenutku, u hodniku se začuo zvuk koraka. Katja je krenula prema nama, zainteresovana za viku.
– Mama, šta se desilo? Tata, zašto vičeš?
Igor se okrenuo ka ćerki, a Marina je u njegovim očima videla nešto što ju je uplašilo.
„Evo je“, siktnuo je. „Moja ‘ćerka’. Koja se, ispostavilo se, uopšte nije moja ćerka.“
Katja je prebledela.
– Šta to znači?
– Pitaj svoju mamu. Neka ti ona kaže ko te je napravio, jer to definitivno nisam bio ja.
– Igore, ne možeš o tome da raspravljaš pred decom – viknula sam
– Nema potrebe?! Ali je li u redu lagati sedamnaest godina?!
Katja je prvo pogledala oca, pa majku.
– Mama, šta se dešava?
– Idi u svoju sobu, dušo. Razgovaraćemo, pa ću ti objasniti.
– Nikako, – Igor je zgrabio dokumenta, – neka znaju! Neka znaju da im je majka lažov! Da im onaj koga su zvali tatom ništa ne znači!
– Dosta! – viknu Marina. – Dosta već… Devojčice će se uplašiti i…
Ali bilo je prekasno. Olesja i Polina su takođe dotrčale, privučene vriskama, i stajale su širom otvorenih očiju.
„Tata, šta se desilo?“ šapnula je Olesja.
Igor ju je pogledao, a Marina je videla ono čega se plašila: u njegovom pogledu nije bilo ni kapi ljubavi prema deci. Samo bes.
„Desilo se to da ti nisi moja ćerka“, rekao je. „I ona nije moja ćerka. A ni ona nije. Nijedno od vas. Da li razumete? Vi ste mi stranci.“
Polina je počela da plače. Olesja se pritisnula uz Katju. A Katja se ispravila i prezrivo pogledala oca.
„Znaš šta, tata“, rekla je ledeno, „nije me briga. Jer ako možeš samo da nas daš zbog parčeta papira, onda nikada nisi bio naš otac. Nikada.“
I odvela je sestre u njihove sobe.
– Vidiš? – rekao je Igor. – Sve je u tebi, ništa nije moje.
„U pravu je“, tiho je odgovorila Marina. „Ako si spreman da se odrekneš dece koju si odgajao sedamnaest godina zbog DNK testa, kakav si onda otac?“
– Kakav sam ja otac? – nasmešio se Igor. – A kakva si ti majka? Sedamnaest godina si me terala da odgajam tuđu decu!
— Ne stranci. Naše ćerke.
– TVOJE – viknuo je Igor. – Tvoje i tvog prijatelja! A ja nemam ništa sa tim!
Muž je zgrabio jaknu i krenuo ka vratima.
– Gde ideš – pitala sam ga.
— Majci. Reći ću joj kakvog sam lažova doveo u kuću. A sutra ću otići kod advokata. Ako deca nisu moja, neću plaćati alimentaciju. I podneću zahtev za razvod.
Vrata su se zalupila. Marina je ostala sama među razbacanim dokumentima. Iz dečije sobe su se čuli glasovi – Katja je smirivala mlađe. Marina je otišla do njih.
– Mama, je li istina to što je rekao? – upita Olesja. – Je li istina da si varala?
Marina je sela pored njega na krevet.
– Ne, dušo. Nisam nikoga prevarila. To je bio… eksperiment.
– Koji? – Katja nije razumela.
– Htela sam da pokažem ocu koliko je lako bio spreman da vas se odrekne. Zamenila sam uzorke u testu. U stvari, on je vas biološki otac.
– Dakle, prevarila si ga? – Katja se namrštila. – Pa, ti si nešto…
– Da, lagala sam. Želela sam da shvati koliko te voli. Ali ispostavilo se… bio je spreman da odbije, a da to nije ni razumeo.
Polina je jecala.
– I sada nas tata neće voleti?
Marina je zagrlila najmlađu ćerku.
– Dušo, ako neko može da prestane da voli zbog parčeta papira, onda to znači da nikada nije istinski voleo.
„Mama“, tiho je rekla Katja, „šta će se sada desiti?“
Marina je pogledala svoje ćerke – pametne, lepe, voljene.
– Sada, devojke, živećemo na novi način. Bez osobe koja vas smatra teretom. I znate šta? Snaći ćemo se. Definitivno ćemo se snaći.
Igor se nije vratio dva dana. Marina nije zvala – neka on razmišlja, odluči. A ona se spremala za ono što će se desiti. U petak uveče pozvala je Valentina Anatoljevna, majka njenog muža.
„Marina, moramo se sastati i svi razgovarati“, rekla je hladnim glasom. „Sutra, u nedelju, u dva sata. Dođi sama.“
– Valentina, koliko razumem, Igor vam je rekao…
– Rekla sam ti. Još uvek ne mogu da verujem. Sedamnaest godina, Marina! Lagala si mog sina sedamnaest godina!
– Mogu li da objasnim…
– Objasni. Svima. Sutra će se okupiti cela porodica, i reći ćeš istinu. I odlučićemo šta ćemo dalje.
– U redu, doći ću.
U subotu je Marina dugo birala odeću. Odlučila se za tamnoplavu haljinu i cipele sa niskom potpeticom. Kosu je skupila u punđu. Bez šminke, prava slika ozbiljne žene.
Kada je stigla u Igorovu porodičnu kuću vrata joj je otvorio Sergej, njegov brat. Klimnuo je glavom Marini i skrenuo pogled.
– Uđite. Svi su ovde.
Čitava porodica se zaista okupila u dnevnoj sobi. Igor je sedeo u fotelji pored prozora, mračan i iscrpljen. Valentina Anatoljevna je bila na sofi, poput patrijarha. Larisa, Sergejeva žena, koja je uvek zavidela Marini i sada verovatno u duši likovala, sela je pored njega. Sergej je bio u uglu, Mihail Konstantinovič pored kamina. Tetka Zina i čika Petja bili su u blizini.
„Sedi“, hladno je rekla Valentina Anatoljevna, pokazujući na stolicu u sredini sobe. „Ovde, da svi mogu da vide vaše lice…“
Marina je sela. Svi su je gledali sa osudom i radoznalošću. Osećala se kao optužena.
– Dakle, Marina, – poče svekrva, – sin mi je rekao nešto u šta je teško poverovati. Zapanjila si nas sve. Sedamnaest godina neverstva je nešto nezamislivo. Troje dece od drugog muškarca. Sedamnaest godina svakodnevnih laži i licemerja.
– Valentina Anatoljevna – pokušala sam da dođem do reči.
– Ćuti! Prvo, saslušaj šta mislimo. Onda ćemo ti, možda, dati reč. Iako, kakvo opravdanje postoji za takvu izdaju?
Larisa se nagnula napred.
– Marina, uvek sam mislila da si pristojna žena. Učiteljica, inteligentna… Ali ispostavilo se… – odmahnula je glavom. – Kako si mogla? Sedamnaest godina gledati u oči čoveka koji odgaja tuđu decu?
– A ko je on? – umeša se tetka Zina. – Ovaj ljubavnik? Kolega? Komšija? Zar jedan muž zaista nije bio dovoljan?
Marina je ćutala, čekajući svoj trenutak.
„Najgore od svega“, nastavi Valentina Anatoljevna, „jeste što si mom sinu uskratila mogućnost da ima decu. Sedamnaest godina je mislio da ima naslednike. Ali u stvarnosti je odgajao tuđu decu!“
– Pa šta sad? – umeša se čika Petja. – Ima četrdeset godina! Kada će imati vremena da zasnuje normalnu porodicu, da ima svog sina?
Igor je ćutao, gledajući kroz prozor. Marina je videla da uživa u suđenju. Konačno je dobio potpuno oslobađajuću presudu.
– Šta kažeš? – Valentina Anatoljevna ga je pogledala ledenim pogledom. – Iako šta tu ima da se objašnjava? Izdaja je izdaja.
Marina je ustala.
„Nikada nikoga nisam prevarila“, mirno je rekla Marina. „Ni jednom u sedamnaest godina.“
– Kako to misliš? – Larisa se razbesnela. – A test? Rezultati?
— Falsifikovala sam rezultate. Pa, ne baš falsifikovala, ali poenta je ista. Umesto uzorka DNK mog muža, poslala sam drugi uzorak u laboratoriju – uzorak moje prijateljice.
Svi su zaćutali. Zbunjeno su se pogledali.
„Šta to znači, lažno?“ reče Sergej polako. „Je li ovo neka vrsta… šale?“
„Ne. Zamenila sam uzorke“, objasnila je Marina. „Zato je test pokazao da Igor nema veze sa decom.“
Valentina Anatoljevna preblede.
– Ti… želiš da kažeš da si namerno organizovala ceo ovaj cirkus?
– Upravo tako.
Igor se naglo okrenuo od prozora.
– Lažeš! – viknuo je. – Pokušavaš da se opravdaš! Prvo te je mučila savest, a onda si se uplašila? Plašiš li se da ćeš ostati sama bez muža?
– Ali zašto, Marina? – šapnula je tetka Zina. – Zašto si ovo uradila?
Marina je pogledala sve oko sebe.
— Da pokažeš svom dragocenom Igoru koliko je lako spreman da se odrekne svojih ćerki. Hoćete li istinu? Sedamnaest godina sam tolerisala njegovo zanemarivanje dece. Sedamnaest godina sam slušala žalbe da nemamo sina. Nagoveštaje da sam inferiorna jer ne mogu da rodim dečaka.
„Marina, šta to pričaš…“ poče Igor.
Ali ona ga je prekinula:
– Ćuti! Ćutala sam sedamnaest godina, a sada me slušaj! – Napravila je korak ka njemu. – Znate li šta mi je rekao prošle nedelje? „Moj život bi bio drugačiji kad bi mogao da imaš sina.“ To je rekao otac tri ćerke!
„Igore…“ počela je Valentina Anatoljevna.
– A rekao je i da ne zna šta će sa tri devojčice. Da ne možeš da igraš fudbal, da ih ne možeš voditi na pecanje. Znaš li koliko puta je tvoj sin bio na školskim koncertima? Nijednom! Koliko puta je pitao za uspehe? Nikada!
– Nije istin – skoči Igor. – Ja sam se brinuo o tebi! Ja sam zaradio novac!
– Novac – nasmejala se Marina. – Da li je to sve što možeš da pružiš svojoj deci? A ljubav? Pažnju? I poverenje da će tata uvek pomoći u teškim vremenima? Da će te tata spasiti ako se nešto desi?
„Marina, smiri se…“ pokušao je da se umeša Mihail Konstantinovič.
– Neću se smiriti! – okrenula se ka svima. – Hoćete da znate šta sam uradila? Sprovela sam eksperiment. Dala sam Igoru „dokaz“ da deca nisu njegova. I znate šta? On nije ni sumnjao u to! Nije pitao kako je to moguće! Verovao mi je i odmah izjavio da će se razvesti i da neće plaćati alimentaciju!
„Zato što si priznala da si varala!“, viknuo je Igor.
– Nisam ništa priznala! Samo sam ti dala rezultate testa! A ti si odmah odlučio – varala sam! Nisi pokušao da shvatiš, nisi postavljao pitanja! Verovao si u najgore! Priznaj, čak si bio i srećan!
Valentina Anatoljevna se teško spustila na sofu.
– Čekaj… hoćeš da kažeš da su devojke… Katja, Olesja, Polina…
– Njegove ćerke. Njegove sopstvene koje je spreman da napusti zbog parčeta papira. I vaše unuke.
– Ali zašto? – Larisa nije razumela. – Zašto cela ova predstava?
Marina je pogledala Igora.
— Da bi razumeo šta znači izgubiti decu. Da bi razumeo svoj stav prema njima. Mislila sam… Nadala sam se da ako oseti da može da ih izgubi, da će razumeti koliko voli devojčice. Ali pogrešila sam. On ih ne voli. Uopšte. U suprotnom, ne bi mogao tako lako da ih se odrekne.
Igor je stajao nasred sobe, crven od besa.
– Luda si! Uništila si sve! Porodicu, naš brak, šta god da je bilo!
„Nisam ja ta koja je to uništila“, mirno je odgovorila Marina. „Sam si to uradio ravnodušnošću prema svojim ćerkama. Prekorima. Snom o nepostojećem sinu koji ti je važniji od tvoje žive dece.“
Marina je uzela torbu i krenula ka izlazu.
— Marina, čekaj! — pozvao je Mihail Konstantinovič. — Šta će sada biti?
Žena se okrenula na pragu.
– Sada podnosim zahtev za razvod. Tražim alimentaciju za troje dece. Ali on će to saznati na sudu, kada sudija naloži zvanični test.
„Nećeš moći da stigneš do suda, preslaba si!“, viknuo je Igor.
– Mogu. Jer ne želim da moje ćerke odrastaju pored čoveka koji ih smatra teretom.
Sudsko ročište održano je u septembru. Marina je sedela sa svojim advokatom i posmatrala Igora kako nervozno vrti olovku. Njegov advokat, mlad, samouveren momak, sedeo je pored njega.
„Vaša časti“, rekao je samouvereno, „tuženi zahteva nezavisnu DNK analizu, pošto postoji razlog za verovanje da je podnosilac tužbe falsifikovao test…“
„Molba je usvojena“, prekinuo je sudija. „Zakazano je veštačenje. Ročište se odlaže.“
Dve nedelje kasnije, ponovo u istoj sobi. Sudija je čitao rezultate zvaničnog testa.
— Na osnovu rezultata ispitivanja, očinstvo građanina I. A. u odnosu na maloletne E., O. i P. potvrđeno je sa verovatnoćom od 99,9%.
Igor je prebledeo. Advokat je zbunjeno listao papire. A Marina se osmehnula. Gledajući muža, još jednom se uverila da je sve uradila kako treba.
— Brak je raskinut. Mesto boravka dece je kod majke. Tuženi je odgovoran za plaćanje alimentacije iz prihoda dok deca ne dostignu punoletstvo.
Posle sastanka, Igor ju je sustigao u hodniku.
– Marina, čekaj… – Moj muž je iznenada ostario ovih poslednjih nekoliko nedelja. – Možda možemo još malo da razgovaramo? Da porazgovaramo o tome? Shvatio sam svoju grešku…
Marina je stala.
– Shvatio? A šta si tačno razumeo?
– Pa… pogrešio sam. Nisam dovoljno pažnje posvetio deci. Nisam smeo ni da sanjam o sinu. Još uvek možemo to da popravimo…
– Ne, – Marina je odmahnula glavom. – Više ne možemo. Da je test pokazao drugačije, napustio bi svoje ćerke i nikada se ne bi se setio. Neka deca sada odrastaju znajući da je njihov otac bio spreman da ih se odrekne zbog nekog papira.
Marina se okrenula i krenula ka izlazu. Igor je i dalje nešto vikao, ali ona nije slušala.
Ćerke su čekale kod kuće. Katja je spremala večeru – sa četrnaest godina je već bila prilično dobra u kuhinji. Olesja je crtala za stolom. Polina se igrala sa lutkama.
„Pa, kako je?“ upita Katja.
– Sve je u redu, ćerko.
„A kako je tata sada?“ tiho je upitala Olesja.
Marina je sela pored njega.
– Tata je i dalje tata. Biološki. Plaćaće alimentaciju, može da dolazi vikendom ako želi. Ali više neće živeti sa nama.
„I ne želim da on dođe“, rekla je Katja. „Posle svega ovoga.“
– To je vaše pravo, devojke. Odlučite same.
Uveče, kada su deca zaspala, Marina je sedela u kuhinji i razmišljala o proteklim mesecima. Eksperiment je bio uspešan – pokazala je Igoru njegov pravi stav prema porodici. Međutim, u dubini duše nadala se da će drugačije odreagovati, da će spasiti brak.
Ali možda je tako trebalo da bude.
Negde na drugom kraju grada, Igor je sedeo u jednosobnom stanu i takođe razmišljao. O svojoj bivšoj ženi i ćerkama. O tome koliko mu se brzo život srušio. O tome kako je morao da počne ispočetka u četrdesetoj.
Priznao je sebi da 17 godina nije uživao sa svojim predivnim ćerkama koje su mu pružale svu ljubav ovog sveta zbog besmislenih stavova koji su mu usađeni odmalena. Gorosko se kajao, odlučio je da će sve uradtiti kako bi pokazao Marini i naslednicama da se zaista promenio, iako je znao da ga čeka duga i teška borba, bio je spreman sve da učini kako bi mu oprostile.
