Na dan mog venčanja sve je bilo savršeno – dok mi svekrva nije strgnula periku s glave i osramotila me pred svima. A onda se desilo nešto što niko nije očekivao, pa čak ni ja prva.

Sala je na trenutak zanemela. Čulo se samo šuštanje haljina i tiho šaputanje gostiju. Stajala sam ukočena, držeći ruke preko glave, dok su mi suze pekle oči. U grudima sam osećala sramotu, ali i bes koji je rastao.

 

Moj verenik je odmah prišao, zagrlio me i podigao periku sa poda. Njegove oči bile su pune bola dok je pogledao svoju majku. „Mama, šta ti to radiš?“ upitao je oštro.Svekrva je slegnula ramenima, kao da je pobedila. „Svi treba da znaju Justin. Zar ovo ne zaslužuje mog sina?“

Gosti su počeli da šuškaju, neki su odvratili pogled, a neki su snimali telefonima. Htela sam da pobegnem, da otrčim iz sale, ali noge mi nisu slušale.I tada se dogodilo nešto što niko nije očekivao – moj verenik je uzeo mikrofon i stao ispred svih.

„Dame i gospodo,“ rekao je glasom koji se tresao, ali je bio jasan i odlučan. „Ovo je žena koju volim. Da, izgubila je kosu dok se borila za život. Da, plašila se da ćete je osuđivati. Ali ona je moja herojina.“U sali je nastao muk. Svi telefoni su polako spušteni.

„Gledao sam je kako prolazi kroz najteže mesece, kako ustaje iz kreveta i smeši se iako je patila. Ako neko misli da je manje vredna jer nema kosu – onda ja ne želim da ga imam u svom životu,“ nastavio je.Svekrva je problijedela. „Sine, ja samo…“

„Ne,“ prekinuo ju je. „Nema opravdanja za to što si uradila.“Prišao mi je, uzeo me za ruku i pomogao mi da skinem ruke sa glave. „Pogledaj je,“ rekao je gostima. „Ona je lepa. I hrabra. I danas je moj izbor i moja buduća žena.“

Gosti su počeli da ustaju i aplaudiraju. Neko je prišao i viknuo: „Bravo!“ Neko drugi je doneo maramu da pokrijem glavu, ali sam je odbila. Po prvi put sam stajala uspravno, ponosna na svoje ožiljke.

Svekrva je spustila pogled. Njene oči bile su pune suza. „Izvini,“ prošaptala je. „Nisam shvatila… nisam znala da ćeš ovako stajati uz nju.“Prišla mi je i vratila periku u ruke, ali ja sam je stavila na stolicu. „Ne treba mi,“ rekla sam. „Ovo sam ja.“

Moj verenik se nasmejao i poljubio me pred svima. „I baš te takvu volim,“ rekao je.Muzika je ponovo počela da svira. Ljudi su prišli, grlili me i čestitali. Više nije bilo šapata – bilo je smeha i iskrenih osmeha.

Kasnije sam videla svekrvu kako stoji sama u uglu. Prišla sam i tiho rekla: „Nadam se da si naučila nešto danas.“Pogledala me i klimnula. „Jesam. I ako me ikad primiš nazad, volela bih da ispravim svoju grešku.“Na kraju večeri nisam osećala sramotu. Osećala sam slobodu.