Bio je poreklom Srbin iz Like, rođen 1806. u Janji Gori, kod Plaškog kao Mihailo Mića Latas.
Od malih je nogu pokazivao darovitost, inteligenciju, ima izvanredno lep rukopis, bio veseo, ali i bolećiv. Voleo je biti vojnik pa je nakon jednogodišnjeg školovanja u Gospiću otišao u Zadar, gde je, zahvaljujući položaja svoga oca Sofronija, besplatno dobio mesto pitomca kadetske škole i čin kadet-narednika u očevoj Ogulinskoj pukovniji.
Da li bi danas bilo reči o Latasu da 1823, kada je imao svega 17 godina, nije došlo do porodične katastrofe? Otac, inače ozloglašeni kockar i ženskaroš, optužen je za potkradanje vojne blagajne. Po jednoj verziji, Sofronije je krao, a Mihailo preuzeo odgovornost na sebe, da bi sprečio totalnu propast porodice. Po drugoj, obojica su krali, ali je Sofronije optužen i ražalovan, dok je Mihailo sa 180 ukradenih forinti pobegao preko granice.
Prihvaćeni narativ kaže da je odmah otišao u otomanski Bosanski ejalet, ali postoji i priča da se prvo sklonio u Kneževinu Srbiju. Navodno je Jovan Avakumović, liberal i istaknuti srpski političar, ministar i potonji predsednik vlade, tokom studija u Parizu zapisao da mu je Mihailo 1865. godine u francuskoj prestonici upravo to kazao. Najsočnije detalje tog navodnog razgovora objavljujemo u okviru…
Zna se da je tih godina živeo teško, bilo da ih je sve proveo u Bosni ili jedan deo u Srbiji. Sreća mu se osmehnula u Banjaluci gde mu je jedan turski trgovac ponudio posao, ali pod uslovom da pređe u islam. “Šehadet” je izgovorio u Ferhat-pašinoj džamiji, postao musliman i uzeo ime Omer. Imao je 21 godinu.
Međutim, ako je pobegao iz Austrijskog carstva 1823. a tek četiri godine kasnije primio islam, onda bi se ona verzija po kojoj je prvo bio u Srbiji prilično dobro uklopila u opštu hronologiju događaja. Pritom je bilo i logično da Srbin Mihailo oproba sreću u Kneževini Srbiji, među svojima.
Zato dve godine kasnije, Omer Latas stiže u Vidin gde počinje da radi kao sluga tamošnjih turskih vojnika u gradskoj posadi.
Primećuje ga ubrzo zapovednik tvrđave Ibrahim-paša, i daje mu posao učitelja crtanja svoje dece. Ali, uvidevši da je u pitanju osoba vanserijskog talenta, predodređena za velike stvari, čovek čije se sposobnosti mogu upregnuti i za korist carstva iskoristiti puno bolje od profesorovanja u vidinskoj provinciji, šalje preporuke u Carigrad.
Omer je postao predavač na Visokoj vojnoj školi u prestonici, gde su bili radi da iskoriste njegovo znanje i iskustvo stečeno u jednoj zapadnoevropskoj, suparničkoj vojsci, posebno nakon što je Mahmud II započeo opsežne reforme imperije i modernizaciju oružanih snaga (sultan je 1826. silom ugušio janičarski ustanak protiv reformi, ukinuo njihov red posle četiri i po veka, nekoliko hiljada janičara pogubio i tako uklonio glavnu prepreku svojim naporima da izvede Tursku iz srednjeg veka).
Latas je nakon unapređenja u majora mapirao Bugarsku i tzv. Dunavske kneževine (Vlašku i Moldaviju) što će mu kasnije biti od velike koristi, a takođe je bio pun ideja glede reorganizacije armije. Sve to mu je otvorilo put da postane privatni učitelj prestolonaslednika Abdulmedžida, i da tako uđe u otomansko visoko društvo u Stambolu.
To je, zapravo, bio ključni događaj u njegovom životu nakon poislamljenja, jer je odmah potom oženio bogatu naslednicu Advije Hanim, kćer Hafiz-paše Čerkesa: kombinacija ova dva faktora se može posmatrati kao “lansirna rampa” njegovog meteorskog uspona u osmanlijskoj hijerarhiji.
Godinu dana nakon što je Abdulmedžid stupio na presto 1838, Omer je unapređen u pukovnika, potom je dobio najviše zvanje paše, a ubrzo je postao i vojni upravnik Carigrada. I sve to samo dvanaestak godina nakon što je prešao u islam.
Već od 1840. do 1841. predvodio je kaznenu ekspediciju koja je brutalno ugušila ustanak u Siriji, a 1842. postao upravnik Tripolskog ejaleta. Nije se tu dugo zadržao pošto je 1843. i 1844. ugušio albanski ustanak koji je povela tamošnja muslimanska zemljoposednička aristokratija a protiv sultanovih reformi. Nakon kurdskog masakra počinjenog nad hrišćanskim Asircima otišao je na misiju u Kurdistan.
Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin
Jovan Avakumović je u svojim beškama napisao pregršt detaljala o Omer-paši, tvrdeći da je Latas pri tom njihovom susretu navodno tada rekao sledeće:
– Ne gledajte me deco, kao tuđina, iako znate da sam turski paša. Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir turske carevine, dišem samo srpskim duhom, gajim i negujem samo srpske osećaje. Zato sam vam malopre rekao, da Srbi treba da uče prvenstveno vojničke nauke. Srbiji predstoji u skoroj budućnosti, potreba u ljudima vojnički spremnim, pa ovim sadašnji njen podmladak, treba da bude – zapisao je pašine reči Avakumović:
– Ja sam za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju kao austrijski vojni begunac, gde sam bio primljen vrlo dobro i postavljen za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i srpstvu, koliko bih umeo i mogao mojom spremom i znanjem. Ali, kad je Austrija saznala gde sam, zatražila je od Srbije da me njoj vrati i preda. A da bi sasvim u tome uspela, Austrija je izmislila i podmetnula mi, kako sam učinio deficit u austrijskoj vojsci, mada je vrlo dobro znala da je to laž.
Knez Miloš ga je pozvao u Kragujevac i rekao mu: “Sinko, ja ne mogu zbog tebe da vojujem s Austrijom, ali neću ni njoj da te predam, jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija tvrdi, i da si odgojen u srpskom duhu. Narediću mojim vlastima da ti olakšaju prelazak u Tursku. Idi tamo i primi službu. Turska je oskudna u ljudima tvoje spreme i sposobnosti, siguran sam da ćeš daleko doterati u njihovoj službi”.
Ovi zapisi su lako dostupni, a iz njih ćemo još izdvojiti:
Potom je došla Mađarska revolucija 1848. godine, a Omer-paša Latas je dobio komandu nad svim osmanlijskim trupama u Moldaviji i Vlaškoj, gde je pokazao i neverovatnu diplomatsku spretnost izbegavši sukob sa ruskim i austrijskim snagama. Negde u to vreme, još uvek vrlo mladi Omer-paša biva unapređen u najviši vojni čin i postaje mušir, odnosno maršal i popeo se na vrh.
Godine 1850. sultan ga šalje u njegovu, uslovno rečeno, otadžbinu da reši problem sa pobunom bosanskih i hercegovačkih begova koji se protive reformama, kao što su pre njih činili albanski. Poseban problem bio je s Ali-pašom Rizvanbegovićem koji je kao hercegovački vezir pokušao da se odmetne od centralne vlasti i uspostavi nasledno vezirstvo.
O tome, Vladimir Ćorović u svojoj knjizu “Istoriji Srba” piše:
– Posle sloma mađarske revolucije i pošto je reakcija zavladala na celoj liniji rešila se Porta, da i ona u Bosni silom uvede red. Uputila je tamo veoma sposobnog i odlučnog Omer-pašu Latasa, jednog poturčenog Srbina iz Like, koji je bio počeo svoju karieru u austriskoj službi. Sa nekih 8.000 vojnika prvenstveno Anadolaca, i 34 topa došao je on u leto 1850. u Sarajevo i odmah pritegao uzde. On je premestio i vezirsko sedište iz Travnika u taj grad. Bez mnogo oklevanja Omer-paša se uputio u Krajinu. Otpor uplašenih bosanskih begova tu i u dolini Bosne bio je nejednak, ali uporan. Odličan vojnik, Omer im nije dao da se priberu i povežu. On je slomio i hercegovačkog vezira Ali-pašu. Pašini ljudi pokušali su na Lipetama kod Konjica da zaustave sultanovu vojsku, ali su bili razbijeni. Kad je Omer stigao u Mostar svrgao je starog vezira i osramoćena dao provesti kroz grad na magarcu, s magarećim repom u ruci. Poveo ga je posle sa sobom i u Krajinu. Pred Banjom Lukom “omakla” se jednom stražaru puška, od koje je smrtno pogođen pao poslednji feudalni gospodar Hercegovine, 1854. godine.
Omer-paša bio je strog i nepopustljiv. Mnogo begova izginulo je u borbama, a više od 400 poslao je u teškom sindžiru u Carigrad, zaključuje Ćorović, uz opasku da su u Omer-paši gledali su starog kaurina, koji proliva krv pravovernih bez milosrđa. I mrzeli su ga beskrajno.
Naredne godine bio je u prilici da osvoji Crnu Goru i vrati je de fakto u sastav Osmanlijskog carstva, ali je na intervenciju Austrije kojoj se knjaz Danilo obratio za pomoć, to sprečeno.
Po drugoj verziji događaja, Omer-paša zbog svog srpskog identiteta i toga što su Latasi daljim poreklom baš iz Crne Gore, nije bio preterano ni rad da to učini, budući da je dozvolio da 52 Crnogorca u Ostrogu odolevaju mnogo snažnijoj sili. Ipak, takvo kolebanje nije moglo proći nezapaženo i bilo bi tretirano kao veleizdaja, ali ako je tačno onda je Omer-paša najveći manipulator koji je koračao Balkanom u XIX veku.
Tokom Krimskog rata Latas postaje vrhovni zapovednik vojske, a 1853. otomanska armija pod njegovom komandom tuče rusku vojsku u Olteničkoj bici u Vlaškoj, naredne godine brani Silistriju i okupira Bukurešt, a iduće odbija ruski napad na krimski grad Jevpatoriju, osvaja Suhumi na kavkaskoj obali Crnog mora i učestvuje u uspešnoj savezničkoj opsadi Sevastopolja.
Potkraj 1850-ih godina biva upravnik Bagdada i guši ustanke u Mesopotamiji. No, 1862. ponovo je na Balkanu i ponovo ide na Crnu Goru kao vrhovni zapovednik vojske, a u vezi sa hercegovačkim ustankom Luke Vukalovića. Ovoga puta osvaja Cetinje, ali Crnu Goru opet spasava intervencija Velikih sila. Poslednja misija njegova bila je na Kritu, gde je 1867. ugušio grčki ustanak ali zbog očajnog stanja otomanske flote nije mogao da sprovede blokadu zbog čega se naredne godine povukao.
Imenovan je 1869. ministrom rata.
Preminuo je je 1871. godine u Carigradu. Imao je 65. Njegova ćerka Safeta Hanum udala se za generala Mustafu Dželaledin-pašu, inače poljskog poturicu kojeg Turci smatraju za “oca modernog turskog patriotizma”, a koji je poginuo 1876. u borbama protiv Crnogoraca pa bio uz najveće počasti sahranjen u jednoj džamiji na severozapadu Albanije.
Ivo Andrić napisao je roman “Omer-paša Latas”, koji je objavljen ali ostao nedovršen zbog piščeve smrti.
Kurir/Novosti
