Igmanski marš izveden je u noći s 27. na 28. januara 1942. godine, po dubokom snegu i velikoj hladnoći od minus 38 stepeni
Nekada najmlađi učesnik Igmanskog marša i posljednji preživeli učesnik Slovenac Albin Pibernik mlađi rođen je 1931. godine.
Igmanski marš izveden je u noći s 27. na 28. januara 1942. godine, po dubokom snegu i velikoj hladnoći od minus 38 stepeni, a 800 pripadnika Prve proleterske brigade NOV-a pešačilo je 19 sati. Ove godine obeležava se 84. godišnjica polaska Igmanskog marša.
Pibernik je imao samo 11 godina kada se našao u stroju Prve proleterske brigade, u Rudom, 21. decembra 1941, prilikom njenog formiranja. Tu je dospeo sa ocem Albinom starijim, bravarom iz Kamnika, predratnim komunistom, i majkom Julijanom, krojačicom, rodom iz Jesenica, takođe komunistkinjom. Pibernikovi su bili izbeglice iz Slovenije i partizanima su se pridružili u leto 1941, u Šumadiji. Već u januaru Albin se sa roditeljima našao u partizanskoj koloni preko Igmana. Kolona je krenula preko Grabljive njive ka Sarajevskom polju, 27. januara po podne.
Prvo smo naišli na neki voz, koji je prekinuo kolonu, pa smo morali da stanemo, a kad smo produžili, naišli smo na zamrznut potok – ispričao je Pibernik svojevremeno za “Novosti”.
Led, međutim, nije bio dovoljno čvrst, pa su morali da preskaču.
– Mene su borci uzeli za ruke i noge i bacili me preko potoka. Nekako sam se našao na drugoj obali. Majka nije uspela da prekoči, nego je propala kroz led i smočila noge. Mokra je išla do Brezovače. Kada smo stali uz vatru, videli su da majci nešto nije u redu sa nogama. Noževima su joj isekli cipele. Noge su bile pune promrzlina i plikova. Masirali su je, a onda nosili do Dugog Polja. Ja sam preko Igmana išao potpuno sam.
Albin nije znao gde mu je otac zaostao u koloni, jer je nedelju dana pre toga bio ranjen u ruku i nogu na Pjenovcu.
Dr Nikolić, referent saniteta Prve proleterske, dao mu je savet da maše rukama u hodu i skače, da se ne bi smrzao.
– Bili smo puni vašaka, bili smo gladni, marširali smo neprekidno 19 sati – priča Pibernik.
U Presnici je brigada rekonstruisana, a majku i njega su stavili na saonice do Miljevine, a zatim na voz do Foče.
Tu su nas čekali, spremili su krevete za sve promrzle i ranjene u bivšoj kasarni. Majka je bila u sobi sa još dve žene, ja sam bio sam. Stalno sam je obilazio. A onda joj je skočila temperatura, dobila je gangrenu, morali su da joj amputiraju obe noge ispod kolena – seća se Pibernik.
Julijana je umrla. Na sahrani je njen sin stajao kraj groba i plakao, okružen ljudima iz bolnice, kad ga je neko potapšao po ramenu i rekao: “Proleteri ne plaču!” Bio je to Josip Broz Tito.
– Prestao sam da plačem i od tada do danas nisam zaplakao – otkrio je Albin Pibernik.
– Pošto je moj otac bio komesar Prateće čete Vrhovnog štaba, Tito me je uzeo da budem sa njim i Zdenkom (Davorjanka Paunović) u kući nekoliko meseci. Dobio sam injekcije, sporo sam se oporavljao. Sa Zdenkom sam manje pričao, sa Titom mnogo više. Bio je prema meni veoma pažljiv i ljubazan. Naredio je da mi izrade uniformu i opasač, dobio sam pištolj. Za mene je doneto i 10 litara rakije za masažu, ali je brzo nestalo.
Dok su još bili u Užicu, Albinova majka zamolila je neke Slovence, partizane, koje je znala još iz Rusije, da brinu o dečaku ako se njoj i suprugu nešto desi. Otac je poginuo na zadatku, u oktobru 1942, pa je brigu o mališanu preuzela Osvobodilna fronta. U partizanima je bio do pada Italije, posle toga su ga, pošto se razboleo, smestili u partizansku bazu, u predgrađe Ljubljane, pa u Ljubljanu i na kraju su ga poslali kod majčine rođene sestre u Medvode. Tu je dočekao kraj rata.
Pibernik je završio vojnu školu i bio čuveni pilot. Živi u Ljubljani, a povodom obeležavanja osamdesetogodišnjice Prve proleterske brigade posetio je Beograd, Rudo i na kraju je obišao Sremski front. Kako kaže, jako ga ljuti prekrajanje istorije:
– Sve ovo mi teško pada. Istorija mora ljudima da bude prikazana onakva kakva jeste, a ne kako bi oni želeli da bude.
Kurir/ Novosti
