“Dvanaest godina za volanom, a ona za to vreme troši moje krvavo zarađene pare s ljubavnikom”
Kamiondžija Jovica iz okoline Kruševca proveo je poslednjih 12 godina krstareći drumovima Balkana. Vozio je danju, noću, po kiši i snegu – sve da obezbedi bolji život svojoj porodici i da opremi stan za koji su on i supruga digli kredit. Dok su točkovi njegovog kamiona gutali kilometre, gutao je i on knedle usamljenosti, verujući da negde kod kuće neko broji dane do njegovog povratka.
“Često nisam znao ni koji je dan. Samo sam vozio. Znao sam da svaka vožnja donosi još koji dinar više za kuću, za decu, za nju… Mislio sam da gradimo život zajedno”, priča Jovica.
Problemi su nastali u poslednjih par godina. Kako kaže Jovica, osetio je kao da se udaljavaju, kao da se njegova supruga hladi.
“Ja sam mislio da je to normalno, ja sam stalno na putu, ona sama sa decom. Viđemo se tri puta godišnje, kad uspem da dobijem odmor. Ja sam uvek odbrojavao dane do našeg dolaska, a ona moje odsustvo pametno iskoristila”.
A onda – šok.
“Tog jutra se toliko čudnih stvari izdešavalo, kao da je bog nameštao da se sve poklopi. Imao sam turu za Beč, imao istovar. Kad je trebalo da nastavim dalje, šef me zovnuo i rekao da će kamion da preuzme kolega sa jednim mlađim dečkom, da ga obučava, a ja da idem kući i da se javim kroz par dana. Bio sam blizu Kruševca pa sam odlučio i da se ne javljam mojima, da ih iznenadim. Vraćao sam se avionom do Beograda, pa tamo svratio u šoping, da kupim nešto za klince i za suprugu parfem koji voli. Ušao sam tiho, nisam hteo da je budim… A onda sam čuo smeh. Muški smeh. U mojoj kući. U našem krevetu.”
Jovica je, kako kaže, zanemeo. Noge su mu klecale, ruke drhtale, a srce – kao da je stalo.
“Kad sam video s kim me vara… odrazilo se na moje zdravlje. Znate onaj osećaj kad krv krene da vam ključa, a telo da se hladi? To. Taj čovek… bio mi je nekadašnji kolega, čak sam mu i pozajmljivao pare kad nije imao.”
“Znam da mi je zujalo u ušima, mrak pao na oči. Plašio sam se svojih postupaka, a moja žena… neprepoznatljiva. Mrtva hladna. Kao da je to sasvim uobičajen prizor. Kasnije sam shvatio da je to za nju bilo olakšanje. Kao da je samo čekala da ja kažem – odlazi! Pa da bude da sam ja taj koji je odlučio da se rastanemo”.
Dok Jovica danima nije znao da li je u snu ili u javi, njegova supruga je, bez trunke kajanja, spakovala kofere i otišla – s ljubavnikom. A pare? Sve što je godinama slao kući – istopile su se na putovanjima, salonima lepote, večerama i poklonima za drugog muškarca.
“Zamislite da 12 godina radite, ne viđate decu, živite na autoputu, a onda shvatite da ste zapravo finansirali tuđu ljubavnu romansu”, kaže Jovica kroz gorak osmeh.
Danas pokušava da se oporavi – kaže da je ubrzo saznao da ima šećer, da je smršao 18 kilograma, uz terapije, tablete i podršku prijatelja. Vozi i dalje, ali kaže da više ne sanja o kući – jer kuće, u pravom smislu te reči, više nema.
