Sudbina ovog dečaka bila je nepredvidiva, mnogi su se divili njegovom uspehu s obzirom da je bio ostavljen kao dete
Ivana su u Nižnjenovgorodskoj bolnici upisali kao „napušteno novorođenče“. Njegova majka, Marina, tada je imala samo 19 godina i, pritisnuta siromaštvom i nasilnim partnerom, donela odluku koja ju je progonila naredne dve decenije. Ostavila ga je u porodilištu, potpisala poslednji papir i nestala iz grada. Nakon nekoliko meseci se preudala, preselila, promenila prezime — i pokušala da zaboravi.
Detinjstvo bez odgovora
Ivan je odrastao u domu za nezbrinutu decu u okrugu Avtozavodski. Bio je tih, povučen, ali uporan. Njegovi vaspitači govorili su da ima „pogled čoveka koji sve vidi, ali malo govori“. Jedino što je imao od svoje majke bila je kartonska kopija otiska stopala iz porodilišta. I praznina.
Sa 18 godina napustio je dom i upisao zanatsku školu za tehničara. Radio je sve — od raspojevanja kablova po stanovima do servisiranja starih liftova. Bio je vredan, pristojan i nenametljiv. Ljudi bi ga voleli čim ga upoznaju.
Ali, pitanje „ko su moji roditelji?“ nikada nije prestalo da živi u njemu.
Posao… i sudbina koja se vraća
Sa 26 godina Ivan se zaposlio kao tehničar održavanja u jednoj velikoj firmi u Nižnjem Novgorodu. Tog jutra bilo je hladno, a on je jedva čekao pauzu za čaj. Zovu ga iz recepcije:
– „Ivane, postoji jedna gospođa koja insistira da razgovara s tobom.“
Sišao je niz stepenice, uopšte ne slutivši ništa. Kada je ugledao ženu u tamnom kaputu, sitnu, napetu, sa drhtavim prstima, osetio je samo neobjašnjivu nelagodu. Ali ona je govorila prva:
– „Ti… ti si Ivan?“
– Jesam. Mogu li da vam pomognem?
Žena je progutala knedlu.
– „Ja sam… tvoja majka.“
Recepcija je utihnula. Ivan je ostao nepomičan. Gledao ju je, ali nije osećao ništa — ni bes ni radost. Samo prazninu koja se vraćala u obliku eha.
Reakcija koja je sve ostavila bez reči
Dok je ona plakala, objašnjavajući kako je bila mlada, sama, kako je mislila da je tako najbolje, Ivan je tiho seo na stolicu kraj zida. Gledao ju je nekoliko sekundi koje su joj delovale kao godine.
– „Znate… ja vas ne poznajem.“
Zastao je, pa nastavio:
– „Ne dugujem vam ništa. Ali… ako želite da pričamo — možemo. Samo ne očekujte da vam oprostim odmah.“
Ta smirenost, ta neočekivana jasnoća, ostavila je sve u šoku. Recepcionerke su prestale da tipkaju, a sama Marina se ukočila, kao da je očekivala vikanje, odbijanje, odbegle korake — ali ne ovu mirnu istinu.
Šta se dogodilo kasnije?
Ivan joj je dopustio da ispriča sve. Upoznali su se postepeno, nipošto lako. Mnogo puta je prekidao razgovor, nekada je odlazio usred rečenice. A ona je donela svaki dokument, svaki dokaz, svaku grešku iz prošlosti u nadi da će jednog dana izgraditi makar delić onoga što je uništila.
Nekoliko meseci kasnije, Ivan joj je rekao:
– „Ne mogu da te zovem majkom… još. Ali mogu da ti dam šansu.“
I to je za nju bilo dovoljno.
Za njega — početak izlečenja.
Prvi pokušaji približavanja
Prošlo je nekoliko nedelja otkako su se Ivan i Marina prvi put sreli u firmi. Njihovi razgovori bili su kratki, nespretni, često prekinuti tišinom. Ivan je dolazio na sastanke samo zato da vidi šta ona želi — a ne zato što je bio spreman da je prihvati.
Jednog dana, Marina mu je donela tanku fasciklu, pažljivo umotanu u gumicu.
– „Ovo je sve što mi je ostalo iz vremena kada sam bila trudna sa tobom… i odmah posle toga.“
Glas joj je drhtao.
Ivan je fasciklu otvorio tek kod kuće. Unutra je našao:
njenu staru ličnu kartu, pre udaje, sa licem koje je bilo mlađe od njega sada, izgužvani ultrazvuk, pismo koje mu nikada nije poslala i fotografiju na kojoj je sedela na klupi ispred iste bolnice gde ga je ostavila
Na poleđini je pisalo samo:
„Nisam imala hrabrosti.“
Ivan je fotografiju spustio na sto i zatvorio oči. Prvi put — nešto se pomerilo u njemu.
Susret sa porodicom koju nikad nije poznavao
Marina ga je jednog dana tiho upitala:
– „Želiš li… da upoznaš svoje polubrata i polusestru?“
Ivan je ostao bez daha. O takvoj mogućnosti nikada nije razmišljao.
Nakon nekoliko minuta tišine, odgovorio je:
– „Ne još. Ali jednog dana… možda.“
Marina se nasmešila prvi put otkako su se sreli.
Bio je to sitan, plašljiv osmeh — ali iskren.
Nekoliko meseci kasnije, Marina se nije pojavila na dogovorenom sastanku. Nije se javljala na telefon.
Posle dva dana ćutanja, nazvao ga je nepoznati broj.
– „Da li govorim sa Ivanom Petrovičem?“
– Govorite.
– „Vaša… Marina… primljena je u bolnicu. Ne brinite, stabilna je, ali… trebalo bi da dođete.“
Ivan nije razmišljao. Uzeo je jaknu i prvi put u životu trčao ka bolnici bez objašnjenja.
Na odeljenju ga je dočekala sama Marina, iscrpljena, ali s osmehom koji mu se urezao u pamćenje.
– „Mislila sam… da nećeš doći.“
Ivan je seo kraj njenog kreveta.
Nagnuo glavu i prvi put je oslovio imenom bez distance:
– „Naravno da ću doći, Marina.“
Te reči su je slomile. Suze su tekle, ali ovaj put — bile su mešavina tuge i olakšanja.
Razgovor koji je promenio sve
Te večeri, dok je urađivala preglede, Ivan je sedeo pored nje u polumraku bolničke sobe. Nespretno je vrtio njen prsten, koji je ostavila na noćnom ormariću.
– „Čuo sam… da si se ponovo udala odmah posle mog rođenja?“
– „Jesam. Greška koju sam kasnije dugo plaćala.“
– „Jesi li bila srećna?“
– „Ne.“
– „Zašto si onda otišla od mene?“
Marina ga je pogledala pravo u oči.
Prvi put.
– „Jer sam mislila da te ne mogu zaštititi.“
– „A sada?“
– „Sada bih dala sve da vratim vreme.“
Ivan je dugo ćutao.
Onda je, sasvim tiho, izgovorio ono što nikada nije mislio da će moći:
– „Nisam još spreman da te zovem mama… ali želim da pokušamo ponovo.“
Marinin izraz lica bio je mešavina neverice i zahvalnosti.
Stisnula mu je ruku, oprezno, kao da je boji slomiti.
Nova nada
Posle otpusta iz bolnice, Ivan je prvi put posetio njen stan. U malom dnevnom boravku stajale su dve fotografije: jedna — njen novi brak, druga — potpuno prazna ramica, bez fotografije.
– „Zašto je ova prazna?“ – pitao je.
Marina se nasmešila kroz suze.
– „Za tebe. Nisam smela da stavim ništa… dok ne budeš sam želeo.“
Ivan je pogledao ram duže nego što je želeo da prizna.
Onda je tiho rekao:
– „Možemo je popuniti. Jednom. Ne odmah.“
Marina je klimnula. Nije tražila više.
U njenom pogledu bilo je dovoljno — izlaz iz tame koja ih je godinama razdvajala.
