Najgori savet na svetu Igor je dobio od majke, a kada ju je poslušao – život mu se totalno promenio
“Hoćeš li ikada izneti smeće? Dosta mi je! Zašto ti je to tako teško?”
Kristina je izvadila kesu za smeće i ljutito je bacila u hodnik. Igor, metodično mažući puterom hleb, nije ni trepnuo.
— Izneću ga, izneću ga. Ne uznemiravaj se jutros. Znaš da danas imam važne pregovore.
— Dakle, moji poslovi nisu važni? Ili je tvoj posao jedino bitan?
Igor je frknuo, pa zagrizao hleb. Stisnuo je oči i na vrh stavio dva komada kobasice.
– Uvek kukaš.
„Tačno, kukam se“, sklopila je ruke. „Kuća je moja, beba je moja, a ipak kukam. Pre tri dana sam te zamolila da izneseš smeće!“
„Iznesi ga sama ako te uznemirava“, ljutito je odbrusio njen muž. Stenjući od besa, izašla je iz kuhinje, zalupivši vratima. Više nije mogla da izdrži!
U poslednje vreme su se svađali kao psi i mačke. „Budi strpljiva“, rekli su joj prijatelji. „Svi prolaze kroz ovo; ti samo prolaziš kroz sedmogodišnju krizu.“ Ali više nije mogla da izdrži.
Ali dok su Kristinini prijatelji savetovali da bude strpljiva, Igorova majka je imala sasvim drugačije mišljenje. Jednog dana, on je došao kod nje posle posla i počeo da se žali. Ona ga je slušala, a njen izraz lica se postepeno menjao.
„Pa, upozorila sam te“, rekla je, spuštajući šolju uz tih, ali značajan zvuk. „Ali ti si pametan i nisi poslušao majku. Tvojoj Kristini se to ne sviđa, i sve je pogrešno. Ako idemo ka razvodu, moramo preduzeti mere predostrožnosti. Pametna osoba uvek ima sigurnosnu mrežu.“
„Kakvu sigurnosnu mrežu, mama?“ Igor se osećao kao neupućeni tinejdžer.
— Uobičajeno. Treba da sakriješ novac. Prebaci imovinu. Da ti pri razvodu ta kučka ne bi otela sve što si krvlju i znojem zaradio.
Igor je oklevao. Pomisao da namerno prevari ženu mu se činila prljavom. A osim toga, njihove svađe nisu bile toliko loše da bi nešto krali.
– Mama, ne znam… To je nekako ružno.
„Koristi pamet i veruj mom iskustvu. Nećeš je izbaciti iz stana; tvoje dete je tamo. Uzeće auto za sebe, da vozi ćerku u vrtić. Plus izdržavanje deteta“, prekinula ga je majka. „Oderaće te do poslednjeg dinara, sine. Živela sam svoj život, znam. Dovešće svog dečka tamo i ti ćeš zdržavati nju i njene momke. Moramo da delujemo.“
„Mama, ne planiram da se razvodim“, pokušao je da izgovori Igor.
– Nećeš valjda da ostaneš u braku sa njom? Kad si mi nju doveo za snaju, nisi mogao više da me kazniš.
Malo po malo i Igor je pristao na majčine predloge i savete. Mama je to samo pominjala svaki drugi dan, pričajući bezbroj priča o zajedničkim prijateljima koje su prevarile drske žene. Igor je oklevao, razmišljao, razmišljao. Postepeno, njegove granice su počele da popuštaju. I pod njenim osetljivim vođstvom, počeo je da glumi. U početku je priredio celu predstavu.
– Kristina, imamo problem.
„Opet?“ Kristina, i dalje podižući pogled sa laptopa gde je završavala izveštaj, baci ravnodušan pogled na njega. „Da li je toalet pokvaren, ili tvoja mama želi da se useli kod nas?“
— Još gore. Smanjili su plate. Za pedeset procenata. Priča se da svako ko je nečim nezadovoljan biva otpušten.
Kristina je konačno podigla pogled sa ekrana.
„Je l’ ti to ozbiljno? Igore, kako ćemo živeti? Imamo hipoteku, vrtić, a auto nam se stalno kvari.“
„Šta da radim? Da dam otkaz? Nemoguće je danas naći posao. Moraćemo da stegnemo kaiš.“
„Stezanje kaiša“ značilo je da je Igor počeo da prebacuje „smanjeni“ deo svoje plate na majčin račun. „Hajde da štedimo, sine“, nagovarala ga je. „Za crne dane. Tako ćeš imati bazu.“
Onda je, pod pažljivim vođstvom svoje majke, počeo da priča o prodaji automobila.
„Slušaj, auto zvecka. Na benzinskoj pumpi su rekli da neće trajati do kraja zime. Menjač će uskoro otkazati. Moramo nešto da preduzmemo.“
Kristina, koja apsolutno ništa nije znala o automobilima, stresla se:
— I šta onda?
Igor je iskoristio priliku. Plan je bio jednostavan i briljantan.
„Vidiš“, rekao je svojoj ženi, smešeći se kao mačka koja iščekuje kremu. „Hajde da ne trošimo novac na renoviranje ove olupine. Hajde da je prodamo, dodamo ušteđevini i kupimo nešto pristojno.“
— Kakva ušteda? Nemamo ništa Igore.
„Sećaš se kako si rekla da tvoja majka štedi za vikendicu? Pozajmi je od nje, i čim se stvari srede, vratićemo joj novac. Ili ćemo uzeti kredit.“
Kristina, umorna od stalnih kvarova, pristala je. Prodali su stari auto. Igor je, naravno, novac koji je dobio za njega dao majci. A onda je uzeo novac od tašte. Pokazao je ženi oglase, pa čak i nekoliko puta je išao da vidi automobile, tvrdeći da je bio tamo da ih pogleda.
Plan mu je bio da najviše izvuče iz nekretnina.
„Moramo da zamenimo stan“, rekla mu je Igorova majka preko telefona. „Jednosoban stan za dvosoban. Pričaj ćerki kako je sada velika i kako joj treba soba. Ona će majci da priča tu priču. Posle razvoda, lakše ćeš podeliti taj dvosoban stan.“
„Ali imamo neizmirenu hipoteku“, rekao je mrzovoljno.
— Smisli nešto.
Igor je zastao da razmisli. Nije mu palo na pamet da bi, umesto da pokušava da prevari ženu, bilo bolje da pokuša da spase njihovu vezu. Već stekavši ukus za zavere, sa entuzijazmom se hvatao novog zadatka.
„Možeš li da zamisliš, našao sam odličnu ponudu. U novoj zgradi, dve spavaće sobe, pogled na park. Hipoteka neće biti mnogo veća od naše sadašnje.“
„Jesi li lud?“ Kristina ga je pogledala kao da je vanzemaljac. Bila je iznenađena muževljevom nedavnom željom da sve poboljša. „Kako ćemo ovo otplatiti? Hoće li nam novac samo pasti s neba?“
„Mama će pomoći“, reče Igor misteriozno. „Ona ima nešto spremno.“
„Da, baš“, sarkastično je frknula Kristina. „Za sada sam zadovoljna ovim. I uopšte, šta je sa autom? Već tri meseca ne možeš da izabereš. Treba li ti pomoć?“
Igor je odmah prikočio sa pričom kako nema potrebe za žurbom, kako će sve da nađe kad za to dođe vreme. Namerno je izvukao telefon i počeo da se hvali mogućnostima svog automobila:
– Gledaj, za naše pare to nisu ništa drugo nego zarđala korita.
„Ne, lepi su. To što imamo je dovoljno novca da se kupi pristojan auto“, pokušala je Kristina da ubedi muža. U poslednje vreme je razmatrala razne opcije i čak se konsultovala sa kolegama. „Poslala sam ti link jutros; Kosta, naš menadžer, preporučio mi je auto.“
„Šta? Kosta? Dobro, šta će ti muž ako imaš takve kolege?“ Igor je odmah potegao svoj omiljeni adut. Znao je da će ovaj skandal ućutkati njegovu ženu barem par nedelja. To što mu prevara nije uspela na stanu, ali nema veze, mogao je da dobije kredit.
I onda, usred njegovih napora da „ubedi“ ženu, zazvonio je telefon. Bila je to mama. Žena je govorila sa mukom, gušeći se u suzama:
— Igore! Sine! Sve je izgubljeno! Sve!
Zbunjen, uzeo je slobodno vreme sa posla i požurio k njoj. Kuhinja je jako mirisala na lekove. Njegova majka, iznenada ostarela, sa tamnim krugovima ispod očiju, stalno je brisala suze. S mukom je izvlačio istinu iz nje. I bio je užasnut.
Ispostavilo se da je njegova majka upoznala „neverovatnog čoveka“ na internetu – Vladimira. Uglednog, pažljivog, sa vezama u „visokorangiranim finansijskim krugovima“. On joj je otvorio oči za svet investiranja. Naučila je da je novac koji stoji neaktivan na računu zločin. Treba ga ulagati u „visokoprinosnu imovinu“, u „zapadne akcije“. Novac bi trebalo da radi za nas, a ne mi za njega – bile su njegove reči.
Vladimir je bio tako ubedljiv, tako galantan. Sreli su se nekoliko puta, a žena je čvrsto verovala u njegove reči. Banke su bile nepouzdane; prevarile bi je. I tako je, po njegovom savetu, počela aktivno da kupuje akcije i obveznice. Koristeći novac svog sina. Zatim je, po njegovom savetu, uzela kredite od nekoliko banaka. I investirala ih je. A onda je Vladimir nestao.
„Otvorim linkove, a tih stranica više nema“, zagrcnula se u suzama. „Igore, imala sam dobru nameru. Sine, nisam htela da te uništim!“
– Mama, jesi li potpuno poludela?
– Dušo, možda sam nešto pomešala.
Zgrabivši majku, odjurio je s njom u policijsku stanicu. Podneli su prijavu, ali videvši poglede koje su istražitelji razmenili, znao je da je slučaj beznadežan.
„Da li shvatate da je novac verovatno zauvek izgubljen? Ovo je uobičajena prevara…“
Istražitelj je nešto govorio, a Igor, kao da je nešto osetio, okrenu pogled ka majci. Sedela je bleda, sa kapljicama znoja koje su joj se slivale niz slepoočnice. Onda je odjednom zastenjala:
– Glava…
I ona se srušila. Stres i spoznaja šta je uradila izazvali su kod žene moždani udar.
Kristina, nesvesna celog konteksta, saznala je od svog muža samo jednu stvar: njena svekrva, iako nevoljena, bila je u bolnici u teškom stanju. Osećaj dužnosti i izvesna ženska solidarnost naterali su je da sve ostavi.
„Spremi se“, rekla je Igoru, koji je panično hodao po stanu. „Idemo u bolnicu. Tvoja majka je sama, potrebna joj je pomoć.“
— Šta bih ja tamo radio? Hajde, radije bih bio kod kuće sa ćerkom.
„U redu“, klimnula je glavom i otišla u bolnicu.
Kristina, zaboravivši sve negodovanja, bdela je ispred sobe, donosila koverte medicinskim sestrama i pokušavala da izleči svoju svekrvu. Igor je pokušao da vrati svoj novac. Trčao je između policije i banaka, podnosio prijave i razgovarao sa istražiteljem. Sve je bilo uzalud.
Istina je slučajno izašla na videlo. Dve nedelje kasnije, dok je razgovarala sa glavnom medicinskom sestrom, Kristina je ponovo pitala za prognozu. Ona je samo slegnula ramenima:
„Već vidite da se njeno stanje poboljšava. Sada sve zavisi od vas, ceo proces rehabilitacije. Posle onoga što se dogodilo, čudo je što je živa.“
— Govoriš o moždanom udaru? Da, sve je zbog pritiska. Rekla sam joj da pazi na to.
„Kakve veze ima krvni pritisak sa tim? To je zbog stresa. Njen sin, kada je došao sa njom, rekao joj je da joj je ukradena sva ušteđevina.“
„Kakva ušteđevina?“ Kristinine oči su se raširile.
Direktorka je namestila naočare, a zatim se namrštila:
„Pričala je o nekim kreditima koje treba vratiti, o dugovima, novcu koji je nestao….“
„Krediti“, odjeknu Kristina, zatim, kao da se probudila, skoči i utrča u sobu. Zgrabila je telefon svoje svekrve i počela da čita poruke. Lice joj se potamnilo od besa.
Svekrva je s mukom prohriptala:
– Izvini.
Napustila je bolnicu i, srušivši se na klupu, briznula u plač. Toliko o krizi. Koliko je sve to bilo bolno! Da li je ovo ono o čemu je sanjala kada se udavala? Ne, preživeće, naravno. Sabraće se, ali za sada nije imala snage ni da diše.
Te večeri, Igor je ušao u kuću i spotičući se o torbe, psovao. Njegova žena je provirila iz kuhinje:
– Izlazi odavde.
Mogao je da zaključi po njenom izrazu lica da ona sve zna. Grlo mu se osušilo, slepoočnice su ga počele boleti. Gušeći talas panike preplavio ga je od glave do pete.
– Nije to ono što misliš.
„Pljačkaš me sve vreme. Radila sam dva posla jer si me lagao da ti je plata smanjena. Nagovorila sam mamu da nam da novac za auto! Hteo si da me ubediš da uzmem kredite, ostavio bi mene i ćerku bez doma. Bože, ti si takva kukavica. I rezultat? Tvoja mama je potrošila sav novac. Dala ga je nekom prevarantu?!“
„Kris, mislio sam da igramo na sigurno“, pokušao je da kaže Igor. Shvatanje šta se dogodilo ga je razbolelo. Verovao je majci, a sada će morati sam da sredi nered.
„Štitio si leđa? Od koga? Od mene? Planirao si da me ostaviš bez ičega“, vrisnula je, ne primećujući suze koje joj se slivaju niz lice. „Znaš šta, Igore? Ti i tvoja majka ste savršen par. Ista vrsta. Pohlepni, podli, spremni da izdaju bilo koga. I znaš šta je najsmešnije? Ja sam, kao budala, trčala po bolnicama, brinući se o njoj!“
– Izvini.
„Znaš, da nije bilo onoga što si uradio, sve bi bilo drugačije. Bilo bi mi žao tebe, nje. Ali sada te mrzim.“
– Nisam ja kriva, sve je mama kriva! Njena je krivica, ja nemam ništa s tim.
„Pročitao sam tvoju prepisku. I dođavola s tim. Složio si se, ti. Nisi pokušao da nekako poboljšaš naš odnos, ti si mesecima krao od mene. Krao si novac od mene!“
Približila mu se, oči su joj gorele vatrom mržnje.
— Napolje. Uzmi svoje stvari odmah i idi kod mame. Brini se o njoj. Otplati joj kredite. Ne želim da imam ništa sa tobom. Nikada.
U poslednjem pokušaju da nešto vrati, Igor je pribegao najjednostavnijoj metodi: običnoj uceni.
“Ne idem nikuda. Ovo je i moj stan.”
„Onda ću te zatvoriti. Imaću dovoljno snimaka ekrana da dokažem šta si radio iza mojih leđa. U najmanju ruku, uništiću ti reputaciju. Bićeš otpušten i dobićeš crnu oznaku, pobrinuću se za to.“
„Dakle, alimentacija će biti 10 dinara, da znaš!“, viknuo je, pljujući od besa.
– Preživeću!
Zgrabila je torbe i bacila ih na stepenište. Gurnula je Igora za njim. Stajao je tamo, znajući da je to kraj. Izgubio je sve: novac, ženu, ćerku, stan. Ostala mu je samo poluparalizovana majka u bolnici i planina dugova koja je sada visila nad njim. Sišao je dole, seo na klupu i shvatio da je njegova „sigurnosna mreža“ bila iluzorna. Ko je kriv? Njegova majka? Na kraju krajeva, pristao je na to. Odlučio je da sve prevari, ali umesto toga, sam je sebi iskopao rupu.
