Ifeta svaki Petrovdan ode u crkvu, upali sveću, odnese cveće, nabrano u bašti. I svi znaju da to radi zbog Stane i svi ćute
Kažu da nevolja nikad ne dolazi sama. A kada zakuca na vrata, čovek je spreman da zavapi – bilo kome, bilo čemu, što bar liči na nadu.
Tako je i jedna žena, Ifeta, muslimanka po rođenju i tradiciji, dugo vodila borbu sa nečim što ju je izjedalo iznutra. Problem koji je prelazio sve granice razuma i snage. Iscrpljena i poražena, jedne večeri sela je sa komšinicom Stanom, starijom ženom iz ulice, Srpkinjom, koja je uvek zračila nekom tišinom i čudnim mirom.
Kako ti izdržiš sve svoje muke?“ pitala je, iskreno, bez zadrške.
Stana je spustila pletivo koje je do tada brzo vrtela u rukama i tiho rekla:
“Radim ono što ti ne možeš,” rekla je i spustila pogled.
“Daj molim te, nemoj još ti da mi staješ na muku. Šta ti radiš, a ja ne mogu? Kakva je to priča?” ražestila se Ifeta koja pred Stanom nije imala tajni.
Njih dve su preko glave “prebacile” i rat i nemaštinu, raseljavanje, povratak, obnovu kuće i sve ono što su doživeli svi stanovnici Bosne i Hercegovine. Nekim čudom, dok se svet oko njih menjao, njih dve su uvek jedna prema drugoj ostale iste.
Stana je znala da Ifeta muku muči sa sinom jedincom koji je pošao putem propasti. Dete je imalo ozbiljne probleme sa drogom, Ifeta u početku nije znala kako to da prepozna, a sada kada je znala i uvidela koliko je njen Emir zaglibio, nije znala kako da mu pomogne.
Sada ju je Stana čudno gledala i vrtela glavom:
“Ja se molim svojoj krsnoj slavi – Svetom Petru. Odem, upalim sveću, izgovorim ono što me tišti, i verujem. On mi pomogne. Ne uvek odmah, ali mi nekako da znak. Osjećam ga. Osjetim taj mir, znaš ono – u srcu i kostima.“
Te reči su ostale da zvone u Ifetinim ušima danima. I dok je sutradan postavljala doručak, dok je mesila jufku za pitu, dok je čistila odžak – sve je razmišljala o Staninom čistom pogledu, suznim očima i onim rečima “osjetim mir u srcu i kostima.”
Ifeta bi dala sve samo da taj jedan momenat oseti mir u srcu. “Pa posle šta bude neka bude,” uzdahnula je zvučno naglas izgovarajući ove misli praznoj kući oko sebe.
I kad više nije znala gde će, ni šta će, rešila je da uradi ono što joj dotad nikad nije palo na pamet – otišla je u Staninu crkvu.
Ubrala je neke karanfile iz bašte, umila se i povila svoju maramu pažljivo na glavu. Krenula je, rešena – pa šta bude.
Pažljvio je otvorila vrata crkve, do tada nikad nije kročila tu, nikad nije ni pomislila. Prvo što je osetila bio je miris tamjana. Osvrtala se bojažljivo dok su je s zidova gledale oči sveca. Imala je osećaj da je svi osuđuju, osećala se kao uljez. I taman kad je htela da se okrene i ode, videla je sveštenika koji je stajao i pažljivo je gledao.
“Pogriješila sam, izvini,” rekla je zbunjeno i krenula ka vratima.
“Nisi, nisi pogrešila – Bog je veliki, sve je moguće! Kaži mi kako da ti pomognem,” rekao joj je blago.
Zaustavila se i okrenula polako. Pomoć je ono što joj treba, ono što je tražila, ono po šta je došla..
“Kaži mi, koja od ovih ikona je ikona Svetog Petra?”
Sveštenik joj je pokazao jednu sliku koja je bila negde pri kraju crkve, u jednom ćošku.
Ifeta se zaputila i zbunjeno stala kraj ikone, nije znala šta da radi.
“Samo kaži šta te muči i pomoli se… To je dovoljno,” rekao joj je pop osećajući njenu nemoć. Okrenuo se i otišao, ostavljajući je samu u crkvi.
“Ako postojiš, pomozi mi. Ako Bog to hoće, spasi me, spasi ga,“ te reči su samo izašle iz njenih usta. Spustila je cveće i izašla.
Te noći zaspala je nekako mirnije. Da li zato što je nešto pokušala, bilo šta, ili zato što je otišla u crkvu – nije znala. Ali kad je zaspala sanjala je Svetog Petra. Tačno onakvog kakvog ga je videla na ikoni u crkvi. Bio je obučen u svetlu odeždu i govorio je nešto tiho.. Nije mogla da čuje, mučila se, naprezala, a san je polako klizio. Osećala je da će da se probudi svaki momenat, a nije htela, htela je da čuje šta joj to govori svetac. I na nekoj granici sna i jave kao da je čula njegove reči:
„Bog je velik. Sve je moguće.“
I od tada – sve je počelo da se menja. Ne preko noći, ali sitno, tiho, korak po korak. Kao da se klupko polako odmotavalo. Stariji sin je nekako našao neku kliniku, pozvali su je, skupili pare i onda seli sa mlađim sinom. Emir se s početka bunio, govorio da mu nije ništa, da su svi oni budale, da on može drogu da ostavi kad god hoće, ali eto neće.. “Nećete vi mene zatvarati u ludnicu,” govorio je u naletima besa. Ali vremenom, bes je kopnio, sve više su pričali, dogovarali se i on je počeo da ih sluša.
Otišao je u kliniku “samo da vidi šta oni tamo pričaju“, i evo ostao je skoro 3 meseca. Ifeta često ispeče pitu, umesi gurabije, pa sve zapakuje i stariji sin je odveze kod njega. Posećuju ga kao da je u vojsci. Ifeta sebe ubeđuje da to nije bolnica, jer Emir joj liči na onog dečaka koji je bio pre zla koje ga je zadesilo…
Vremenom se izvukao, ali strah je ostao. Ifeta ga uvek pažljivo gleda, kao da opet može sve da se vrati na ono zlo od pre par godina.
Kada je strah obuzme tako da ne može da diše, ona se spremi pa ode u crkvu. Sedne pored ikone Svetog Petra i samo ćuti. Pop je navikao na nju pa je ništa i ne pita, a Ifeta je shvatila kada je u crkvi zatišje, kada niko ne navraća – pa tada ide. Ne želi da je drugi vide, da je zapitkuju :”Otkudi ti Ifeta tamo?”
A kako da to objasni? Šta da kaže? Nije načisto šta joj se dogodilo, da li je sve umislila, da li je sve bilo zbog očajanja… Ali samo zna jedno – otkako je iskreno rekla Svetom Petru šta joj je na srcu, lakše joj je. I to joj je dovoljno.
