Godinama su je osuđivali jer je sama podizala dete koje nije bilo njeno. Govorili su da je pogrešila, da je uništila sebi život. Niko nije znao istinu koju je krila.

 

Kada se dete pojavilo u njenom životu, bila je mlada i bez mnogo izbora. Nije objašnjavala, nije se pravdala. Samo je rekla da će ga odgajiti kao svoje i da o prošlosti ne želi da govori.

 

Selo joj nikada nije oprostilo. Šaputali su iza leđa, pokazivali prstom. Govorili su da je sramota, da se takve greške skupo plaćaju. Ona je ćutala i radila, dan za danom, boreći se da detetu ništa ne fali.

 

Dok je dete raslo, ona je starila brže nego što bi trebalo. Sve je podredila njemu. Svoje snove je sahranila zajedno sa tajnom koju nikome nije rekla.

 

A onda je došao dan kada je istina isplivala.

 

 

 

 

Kada se razbolela, dete koje je odgajila bilo je jedino uz nju. U bolničkoj sobi, slabim glasom, zamolila ga je da otvori staru kutiju skrivenu na dnu ormara.

 

Unutra su bila pisma i jedna fotografija.

 

Na njima je bila njegova prava majka – njena sestra – koja je poginula ostavivši dete iza sebe. U pismu je pisalo da ga niko neće hteti, da se boji da će završiti sam, bez ljubavi.

 

Ona je tada odlučila da ga uzme i da ćuti zauvek, prihvatajući osudu i prezir, samo da bi dete imalo dom.

 

Na kraju pisma stajala je rečenica koju nikada nije izgovorila naglas:

 

„Ako me ikada budeš mrzeo, neka to bude zbog laži, ali znaj da sam te volela više nego sebe.“

 

Dete ju je tog dana prvi put zagrlilo znajući istinu.

 

A svet je tek tada shvatio koliko je jedna žena mogla da izdrži u tišini.