Moamer el Gadafi bio je čovek koji je čvrsto rešio da svoju zemlju dovede u red, ali to je trajalo samo godinu dana po dolasku na vlast, posle je sve otišlo u pogrešnom pravcu
Muamer Gadafi, libijski pukovnik i ekscentrični revolucionar, ostavio je za sobom „nasleđe“ o kome se i danas raspravlja. Njegova 42-godišnja vladavina, obeležena radikalnim odlukama i, kako tvrde njegovi kritičari, otvorenom tiranijom, završila se 2011. godine u prašini Sirta. U ovom članku podsećamo se najzanimljivijih trenutaka u Gadafijevom životu, dok se od sina beduina uzdizao do brutalnog diktatora čiji su telohranitelji bili izloženi nasilju.
Muamar bin Mohamed el Gadafi je rođen 1942. godine u nomadskoj beduinskoj porodici. Kako se danas obično kaže, njegova politička svest se razvila rano. Sa 15 godina već se aktivno zainteresovao za sudbinu libijske nafte i istupio je protiv imperijalizma. Njegove rane antikolonijalističke aktivnosti dovele su do njegovog hapšenja u 19. godini i izbacivanja iz škole. Mnogima se takav revnost činila kao potpuno ludilo.
Odlučan da promeni sudbinu zemlje, Gadafi je izabrao vojni put. Godine 1963. upisao se u Kraljevski vojni koledž u Bengaziju. Dok je bio u vojsci, stvorio je podzemnu mrežu poznatu kao Slobodni oficiri – unionistički socijalisti, čiji je cilj bio svrgavanje monarhije.
1. septembra 1969. godine, iskoristivši činjenicu da je kralj Idris el Senusi bio u inostranstvu, 27-godišnji kapetan Gadafi izvršio je gotovo bekrvni državni udar, usled čega je proglašen za de fakto vođu zemlje, a Libija – socijalističkom republikom.
Zlatno doba socijalne zaštite
Po preuzimanju vlasti, Gadafi je pokrenuo neviđene reforme usmerene na preraspodelu nacionalnog bogatstva. Njegov prvi korak bio je nacionalizacija zapadnih naftnih kompanija, uključujući imovinu kompanija British Petroleum i Bunker Hunt. Zahvaljujući naglom porastu cena energije, Libija je ostvarila milijarde dolara prihoda u prvoj godini.
Ova sredstva su usmerena ka velikim društvenim projektima, uključujući uništavanje gradskih sirotinjskih naselja, povećanje broja bolnica, uvođenje besplatnog visokog obrazovanja i stvaranje hiljada novih radnih mesta.
Međutim, ova „kovanica“ je imala i lošu stranu: u skladu sa svojim radikalnim islamskim uverenjima, Gadafi je uveo stroge moralne zakone, uključujući potpunu zabranu alkohola, što je dovelo do uništenja svih vinograda u zemlji.
Zelena knjiga i Gadafijeva teorija
Gadafi je svoju jedinstvenu političku i ekonomsku doktrinu, koja je postala temelj libijske države (Džamahirije), izložio u svojoj „Zelenoj knjizi“ (1975). Ova „Treća univerzalna teorija“ bila je pozicionirana kao alternativa i ateističkom komunizmu i materijalističkom kapitalizmu. Gadafi je tvrdio da je najamni rad oblik ropstva, a akumulacija bogatstva zadiranje u potrebe drugih.
Uprkos pokušajima da se ova teorija proširi širom sveta (knjiga je prevedena na mnoge jezike), ona je naišla na pomešane reakcije na međunarodnoj sceni.
Drama UN i lična garda
Tokom godina, Gadafijeve ekscentričnosti su se samo povećavale. Veran svojim beduinskim korenima, zahtevao je da mu se podigne ogroman šator tokom poseta inostranstvu, gde je čak primao i visoke goste. Čuveno je da je naredio da se bučna kamila veže pored šatora generalnog sekretara UN Kofija Anana kako bi se izvršio psihološki pritisak.
Godine 2009, obratio se Generalnoj skupštini UN. Umesto predviđenih 15 minuta, njegov govor je trajao 96 minuta, što ga čini jednim od najdužih u istoriji. Tokom svog emotivnog obraćanja, javno je osudio Savet bezbednosti UN zbog stvaranja globalne nejednakosti, a na vrhuncu je bacio Povelju UN na pod.
Gadafi je javno izjavio da Libija nije obavezna da se pridržava njegovih rezolucija. Njegov govor je bio toliko napet da je jedan od arapskih prevodilaca UN javno izjavio u mikrofon da više ne može da radi.
Stražarke device i seksualni zločini
Najskandalozniji aspekt Gadafijevog režima bilo je njegovo lično obezbeđenje, „Amazonska garda“, koja se navodno sastojala od oko 30 žena. Gadafi je navodno insistirao da njegova garda bude isključivo od devica. Ove žene su nosile kamuflažu, bile su obučene za borbu, ali su takođe nosile jaku šminku i manikir.
Nakon pada režima, pojavili su se jezivi detalji. Brojna svedočanstva otkrila su da ova jedinica nije bila samo simbol emancipacije već i izvor ličnog zadovoljstva za diktatora. Gadafi i njegovi sinovi su sistematski silovali ženske telohranitelje, a takođe su vršili nasilje nad suprugama političkih protivnika.
Gadafi je takođe bio opsednut prikrivanjem porodičnih tajni, uključujući i moguće jevrejsko poreklo svoje majke. Naredio je eliminaciju svakoga ko bi mogao da otkrije ove informacije.
Smrt i haos: Cena revolucije
Do kraja 2000-ih, uprkos svim društvenim uspesima, Libija je patila od rastuće nezaposlenosti (oko 40% stanovništva živelo je ispod granice siromaštva) i represije od strane tajne policije.
Kada je Arapsko proleće zahvatilo region krajem 2010. godine, Libija je postala jedna od njegovih žrtava. Masovni protesti su brzo eskalirali u građanski rat, uz intervenciju zapadnih sila. U februaru 2011. godine, pobunjenici su zauzeli Bengazi.
Čak i nakon bombardovanja i smrti svoja dva sina, Gadafi je odbio da se odrekne vlasti. Nakon pada Tripolija, skrivao se do oktobra 2011. Njegov konvoj je otkriven kako pokušava da pobegne iz opkoljenog grada Sirta. Nakon vazdušnog napada, ranjeni pukovnik se sakrio u odvodnom kanalu, gde su ga na kraju uhvatili pobunjenici.
Uprkos zvaničnim saopštenjima u kojima se tvrdi da je poginuo u pucnjavi na putu do bolnice, šokantni snimak linča pojavio se na internetu i video ga je ceo svet. Pobunjenici su brutalno mučili i linčovali Gadafija.
Telo Moamera el Gadafija bilo je izloženo javnosti četiri dana — od 21. do 25. oktobra 2011. godine — u jednom industrijskom frižideru u Misrati.
Tokom tog perioda, hiljade ljudi dolazilo je da vidi njegovo telo, pre nego što su 26. oktobra 2011. godine sahranjeni na tajnoj lokaciji u libijskoj pustinji, kako bi se sprečilo da grob postane mesto okupljanja ili vandalizma.
Kako su kasnije stručnjaci primetili, Gadafijeva smrt nije donela ni mir ni prosperitet Libiji. Zemlja, koja se nekada mogla pohvaliti najvećim BDP-om po glavi stanovnika u Africi, utonula je u haos i borbe za vlast. U narednim godinama, njena ekonomija se naglo smanjila, a sama Libija je postala fragmentirana država, zahvaćena građanskim sukobima i političkom nestabilnošću.
