Nakon smrti majke Milica je došla do saznanja koje joj je u glavu ubacilo bezbroj pitanja, “Da li bih volela svoju majku manje da sam znala sve ovo ranije?” “Da li bih drugačije gledala na oca?” “Da li prošlost može biti oproštena ili nas zauvek određuje?”…
Svaka osoba, svaka porodica ima neke svoje tajne, ali one retko kad ostanu sakrivene, otkriju se kad tad i mogu promeniti živote. Ispovest beograđanke Milice upravo nam pokazuje šta se dešava kada prošlost ispliva na površinu, a mi vam je prenosimo u celosti:
Majka je umrla pre tri meseca. Od tada, kuća je bila ispunjena tišinom koju niko od nas nije umeo da popuni. Otac je postao senka čoveka kakvog sam poznavala, a ja sam se osećala kao da hodam po staklu — svaki korak mogao je da me poseče na komadiće. Sve dok nisam pronašla ta pisma, skrivena u staroj kutiji za šešir na dnu njenog ormana. Na svakom pismu bilo je isto ime: Aleksandar Petrović.
Nikada nisam čula za tog čoveka. Nikada ga nismo spominjali za porodičnim stolom, niti su njegove slike krasile naše albume. Ali reči u pismima bile su pune čežnje, tuge i neizgovorene ljubavi. “Zauvek tvoj, Aca”, završavalo je svako pismo. Čitala sam ih noću, krijući suze od oca i mlađe sestre Jelene.
Jedne večeri, dok smo sedeli za stolom i jeli supu koju je otac nespretno skuvao, skupila sam hrabrost da ga pitam:
“Tata, ko je Aleksandar Petrović?”
Zastao je sa kašikom na pola puta do usta. Pogledao me je kao da sam ga udarila. “To nije važno sada. Tvoja majka je bila moja žena. To je sve što treba da znaš.”
Ali meni to nije bilo dovoljno. Nisam mogla da nastavim dalje dok ne saznam istinu.
“Ne možeš to da uradiš, Milice!” vikao je otac dok sam stajala na pragu naše male dnevne sobe, držeći u ruci požutelo pismo koje sam pronašla među majčinim stvarima. Ruke su mi drhtale, a srce mi je tuklo kao da će iskočiti iz grudi. “Moram, tata. Moram da znam ko je on bio za nju. I za mene,” odgovorila sam tiho, ali odlučno.
Zato sam, uprkos njegovom protivljenju, sela u autobus za Novi Sad — grad iz kojeg su pisma dolazila. Putovala sam satima, zureći kroz prozor u beskrajna polja suncokreta i razmišljajući šta ću reći ako ga pronađem. Da li će želeti da me vidi? Da li će mi reći istinu?
Na adresi iz poslednjeg pisma dočekala me je starija žena sa toplim očima i blagim osmehom.
“Tražim Aleksandra Petrovića,” promucala sam.
“Aca? On živi sprat iznad. Ali… nije mu baš najbolje poslednjih godina,” rekla je tiho.
Popela sam se stepenicama, osećajući kako mi kolena klecaju. Pokucala sam na vrata i čekala. Nakon nekoliko trenutaka, vrata su se polako otvorila.
Ispred mene stajao je čovek sa sedom kosom i blagim pogledom. U njegovim očima prepoznala sam nešto poznato — možda isti onaj pogled koji sam viđala kod majke kad bi gledala u daljinu.
“Izvinite… Ja sam Milica Stojanović. Moja majka je bila Ljiljana Stojanović…”
Njegovo lice se izobličilo od bola i iznenađenja. “Ljiljana… Bože moj…”
Pozvao me je unutra i ponudio čaj. Seli smo za mali sto prekriven kariranim stolnjakom.
“Znao sam da će jednog dana neko doći…” počeo je tiho.
Satima smo razgovarali. Ispričao mi je kako su se on i majka upoznali na fakultetu u Beogradu, kako su se voleli uprkos svemu — ali njeni roditelji nisu odobravali tu vezu jer Aca nije bio iz ‘dobre’ porodice. Majka se udala za mog oca pod pritiskom porodice, a Aleksandar se povukao iz njenog života, ali nikada nije prestao da joj piše.
“Nikada nisam prestao da je volim,” rekao je tiho, gledajući kroz prozor.
“A ja? Šta sam ja u toj priči?” upitala sam drhtavim glasom.
Aleksandar me je pogledao dugo i pažljivo.
“Ti si njena radost. I tvoj otac te voli više od svega na svetu. To što su tvoji roditelji imali svoje tajne ne menja ono što si ti danas.”
Vratila sam se kući sa glavom punom pitanja i srcem koje je bolelo više nego ikada pre. Otac me je čekao u hodniku.
“Znao sam gde si otišla,” rekao je bez ljutnje u glasu.
“Zašto mi nikada nisi rekao? Zašto smo svi morali da živimo u laži?”
Suze su mu krenule niz lice prvi put otkako je majka umrla.
“Nisam želeo da te povredim. Ljiljana je bila moja ljubav, ali deo nje nikada nije pripadao meni. Mislio sam da će vreme izlečiti sve… ali neke rane ostaju zauvek otvorene.”
Jelena nas je posmatrala iz ugla sobe, zbunjena i uplašena.
“Šta ćemo sada?” pitala je tiho.
Nisam imala odgovor. Nisam znala kako da nastavim dalje sa svim tim novim istinama koje su mi promenile pogled na porodicu, na ljubav, na sebe samu.
Dani su prolazili, a ja sam pokušavala da pronađem mir u svakodnevnim stvarima — šetnji Kalemegdanom, mirisu sveže kafe, razgovorima sa Jelenom o školi i dečacima koji joj se sviđaju.
Ali svake noći pre spavanja pitala sam se: Da li bih volela svoju majku manje da sam znala sve ovo ranije? Da li bih drugačije gledala na oca? Da li prošlost može biti oproštena ili nas zauvek određuje?
Možda svi nosimo svoje tajne kao teret ili kao štit — ali možda nas baš one čine onim što jesmo.
Stil / price iz naroda
