Ceo život je čistila tuđe stanove da bi školovala decu. Kod kuće je čekao muž alkoholičar, umor i tišina. Niko nije slutio kako će se ova priča završiti.

 

Svako jutro je ustajala pre zore. Prala tuđe podove, ribala kupatila, čistila stanove ljudi koji su imali sve ono o čemu ona nije smela ni da sanja. Ruke su joj bile ispucale, leđa pogrbljena, ali nikada nije preskakala posao.

 

Kod kuće je čekao muž koji je utehu nalazio u alkoholu. Nije je tukao, ali je lomio sve drugo – mir, sigurnost, nadu. Ona je ćutala i trpela, jer su deca bila njen jedini razlog da izdrži.

 

Sve što je zaradila išlo je na knjige, školarine i kiriju. Sebi nikada nije kupila ništa novo. Govorila je da joj ne treba, da je važno da deca imaju.

 

Godine su prolazile, deca su rasla, a ona je bivala sve umornija. Verovala je da je njen život samo to – rad, tišina i čekanje da deca odu.

 

A onda je došao dan koji nije očekivala.

 

 

 

 

Jednog popodneva, dok je čistila još jedan stan, zazvonio joj je telefon. Bio je to njen sin. Glas mu je drhtao.

 

Rekao joj je da su on i sestra završili fakultete. Da imaju poslove. Da su zajedno doneli odluku.

 

Kada se vratila kući, deca su je čekala sa spakovanim koferom. Rekli su joj da više ne mora da čisti ničije stanove. Da su kupili mali stan samo za nju. Da želi da živi u miru – bez vike, bez alkohola, bez straha.

 

Muž je tog dana prvi put ćutao. Shvatio je da je izgubio jedinu ženu koja ga je držala iznad ponora.

 

Ona je plakala, ali prvi put ne od umora – već od olakšanja.

 

Njene ruke, koje su godinama čistile tuđe živote, konačno su se odmorile.

 

A deca su dokazala ono u šta je verovala ceo život:

 

Da nijedna žrtva učinjena iz ljubavi ne ostaje uzalud.