Ovo je priča o velikoj ljubavi Envera Šiljka i Fride Laufer, dvoje hrabrih ljudi koji su se voleli u okrutno vreme i umrli na početku svoje mladosti.
O tragičnoj ljubavnoj priči Envera Šiljka iz Gradiške i Fride Laufer, Jevrejke iz Tuzle s početka Drugog svetskog rata i danas priča ceo Balkan. Do poslednjeg dana nisu odstupali od svojih ideala, iako su zbog toga platili najvišu cenu – izgubivši oboje prerano živote. Upravo pesmu “Je l’ ti žao što se rastajemo“ napisao je Enver pre streljanja svojoj Fridi, u tuzlanskoj tamnici, svestan svoga kraja. Cedulju sa ovim tekstom uspeo je doturiti mladoj Jevrejki, a ona je prosledila dalje, pre tragičnog kraja u Jasenovcu, u leto 1942. godine. Ti sthovi postali su simobol njihove večne ljubavi i prenose se sa generacije na generaciju.
Halid Bešlić je ovu numeru otpevao na posebno emotivan način, snimivši spot koji izaziva svakome suze i budi najdublje emocije. Na osnovu nje nastao i roman “Slana zemlja” Jasmina Imamovića.
“Voleli se u okrunto vreme”
Detalje o ljubavi nacionalnih heroja Envera Šiljka i Fride Laufer pronašli smo i na Fejsbuk stranici “Grad na Miljacki za svu raju i cijeli svijet”.
Enver je rođen 15. avgusta 1919. godine u Bosanskoj Gradišci. Potiče iz siromašne porodice, njegov otac Salih je bio kafanski svirač sa neredovnim primanjima, pa se još od najmlađih dana morao sam snalaziti za život. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju je pohađao u Banjaluci. Kao učenik šestog razreda gimnazije, zbog učešća u akcijama revolucionarne omladine, bio je isključen iz škole, pa je školovanje nastavio u Osijeku. Pošto je bio dobar đak, zarađivao je za život, dajući privatne časove slabijim učenicima.
Po ugledu na Klub akademičara iz Banje Luke, studenti i đaci iz Bosanske Gradiške, formirali su zajednički klub radničke i studentske omladine, čija je aktivnost bila naročito aktivna tokom raspusta. Ovaj klub je bio pod direktnim uticajem Komunističke partije Jugoslavije. Pored aktivnosti u ovom klubu, Enver je bio aktivan i u Radničkom sportskom klubu „Sava“ u Tuzli, gde je igrao fudbal i bio centarfor tima. Uporedo sa sportskim aktivnostima u klubu, aktivno je politički delovao među omladinom šireći ideje KPJ, čiji je član bio od 1940. godine.
Zbog lošeg materijalnog stanja, Enver nije mogao da upiše studije, pa je 1938. godine došao u Tuzlu, gde se zaposlio kao službenik u rudniku „Kreka“. Tada je primljen u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a dve godine kasnije i u Komunističku partiju Jugoslavije. Bio je sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a u Tuzli.
Februara 1941. godine je bio uhapšen i posle petnaestodnevnog držanja u zatvoru, proteran u rodno mesto. Nedugo potom se vratio u Tuzlu i živeo ilegalno sve do kraja juna. Posle Aprilskog rata i okupacije Jugoslavije, izabran je za člana Oblasnog vojnog rukovodstva i povukao se u okolinu grada, gde je počeo da radi na pripremanju oružanog ustanka. Zajedno sa Fridom Laufer, aktivistkinjom KPJ i svojom devojkom, bio je zadužen da organizuje prelazak husinskih rudara u partizane. Tim poslom, 18. jula 1941. godine, pošao je u Doboj, zajedno sa njim bili su Frida Laufer, Rudolf Vikić i Memo Suljetović, i zanoćili su u Drežniku, kod Moluha. Pošto je mesto u kom su odseli bilo pod prismotrom ustaške policije, oni su bili izdati od strane ustaškog simpatizera Ivice Zlovića. Ustaše su ih potom opkolile i usred noći iznenadili i uhapsili.
Osuđen na smrt i streljan
Prilkom sprovođenja u otvorenom automobilu kroz Tuzlu, digao se na noge i otimajući se ustašama pevao Internacionalu, klicao Komunističkoj partiji i pozivao narod na ustanak. Preki sud ga je, zajedno sa Rudolfom Vikićem i Memom Suljetovićem, 5. septembra 1941. godine, osudio na smrt i istog dana streljao. Predlog suda da traži pomilovanje odbio je rečima:
„Ja znam kakav je ovo sud. Zato ga i ne priznajem. Priznajem samo sud KPJ i jedino njoj sam spreman da odgovaram za svoja dela. Ovaj sud ne smatram legalnim, jer služi okupatoru i domaćim izdajnicima“.
Dok su Envera Šiljka ustaše vezanog vodile na strijeljanje, on je prolazeći hodnicima i silazeći niz stepenice zatvora pevao Fridi pesmu, “Jel’ ti žao što se rastajemo“.
Pred samo strijeljanje skinuo je svoju bluzu od šatorskog krila i dao je kočijašu koji je čekao tu da odveze njegovo mrtvo telo. Prilikom streljanja nije bio dobro pogođen i ostao je ranjen na nogama, uhvatio se za krvave grudi i uzviknuo:
„Što vam drhte ruke, fašisti*ki psi, pucajte! Možete ubiti Envera Šiljka, ali Komunističku partiju – nikada! Pucajte izdajnici! I u vas će pucati moji drugovi, komunisti i skojevci!“
Takvo njegovo držanje pred okupatorom, snažno je odjeknulo u tuzlanskom kraju. Desetine omladinaca iz Tuzle i okoline, oduševljene Enverovim primerom, otišle su u partizane.
Šta se desilo sa Fridom?
Njegovu devojku, Fridu Laufer, Jevrejku iz Tuzle, ustaše su krajem avgusta 1941. godine prebacile u logor u Gospiću, a odatle je u logor Loborgrad u Zagrebu. Potom je bila prebačena u logor Aušvic, gde je ubijena, mada postoji i svedočanstvo da je odvedena u jasenovački logor i tamo pogubljena.
Rodila njihovog sina u logoru
Hikmet Hadžialagić, profesor u penziji iz Gradiške, rođak Envera Šiljka, ispričao je za „Politiku” da je Frida, petnaestak dana pre nego što je Enver, zajedno sa Memom Suljatovićem i Rudolfom Vikićem, streljan u zatvorskom dvorištu, odvedena iz Tuzle. Bilo je to 18. avgusta 1941. godine. Prvo je dospela u logor u Krušiću, potom Gospiću, pa Zagrebu… U logoru Jasenovac, poslednjoj životnoj stanici, 1942. godine rodila je Enverovog sina. Ona je sestri iz jasenovačkog logora poslala dve dopisnice, potvrdila nam je, u Gradišci Sarajka Frida Laufer, koja je ime dobila po tetki.
„U poslednjoj dopisnici od 9. maja 1942. godine, Frida pita sestru, a moju majku, zna li nešto za Envera. Očigledno, nije bila sasvim sigurna da je ubijen”, ispričala nam je Frida, u emotivnom šoku, jer je u Gradišci, osam decenija kasnije, upoznala Enveru Šiljak, stričevku Envera Šiljka, koja je, na ovaj nesvakidašnji susret, doputovala iz Bihaća. Njih dve su zajedno položile cvet na njegovu bistu.
Most u Tuzli koji je svečano otvoren 2. oktobra 2010. godine nosi naziv „Most narodnog heroja Envera Šiljka i Fride Laufer“ mada ga popularno nazivaju i „Most ljubavi“.
