Brat i sestra su se posvađali oko kuće koju im je majka ostavila. Reči su bile teške, optužbe još teže, a porodični sto na kome su nekada zajedno jeli pretvorio se u bojno polje.

Posle majčine sahrane više nisu mogli da se pogledaju u oči. On je tvrdio da mu pripada veći deo, jer je „više pomagao“, ona da je sve podnela sama i da joj majka to nikada ne bi oduzela. Komšije su slušale njihovu svađu kroz zidove, a rodbina je ćutala, znajući da se ovakve rane retko zaceljuju.

Kuća, u kojoj su odrasli, postala je predmet mržnje. Više nisu govorili o majci, njenim rukama, njenoj žrtvi. Govorili su samo o kvadratima, papirima i novcu.

A onda su, među njenim stvarima, pronašli nešto što nije trebalo da vide.

 

 

U staroj drvenoj komodi, ispod izbledelih stolnjaka, nalazila se mala koverta. Na njoj je drhtavim rukopisom pisalo: „Za moju decu“.

Unutra nije bio testament. Bio je snop pisama i jedna fotografija koju nikada ranije nisu videli. Na slici je bila njihova majka – mlada, iscrpljena – sa dvoje dece u naručju ispred skromne barake.

U pismima je pisalo sve ono što im nikada nije rekla naglas.

Kako je kuću otplatila sama, krijući da je noću čistila fabriku. Kako je prodala porodično zlato da bi brat završio fakultet. Kako je odbila da se ponovo uda, jer je „njihova sreća bila važnija od njene“.

Na poslednjem papiru stajala je rečenica zbog koje su oboje zanemeli:

„Ako se ikada budete svađali zbog ove kuće, znajte da ona nikada nije bila važnija od vas.“

Brat je prvi zaplakao. Sestra je spustila glavu. Kuća je tog dana izgubila svaku vrednost, a oni su shvatili da su zamalo izgubili jedno drugo – zbog nečega što je njihova majka gradila upravo da ih spoji, a ne razdvoji.