Nikolaj nije oduvek bio beskućnik, imao je divnu porodicu i dobar posao, nakon jednog incidenta gubi pamćenje i sve drugo u životu…
Jedne večeri, kasno uveče, Alisa je žurila kući mračnom, pustom ulicom, drhteći od straha. Čitav dan je provela u biblioteci završavajući seminarski rad koji je trebalo da ispiše sledeće nedelje. Zaokupljena poslom, nije primetila koliko je brzo vreme proletelo. Bila je blizu svoje zgrade kada je čula da je neko prati. Jeza joj je prošla kroz telo i zgrčila se od straha, pomislila je da je reč o otmici. Pokušala je da izvadi mobilni telefon iz džepa, ali u tom trenutku je iza sebe čula nepoznat muški glas.
– Gospođice, gde tako žurite? Dozvolite mi da vas otpratim kući.
Napao je pijani čovek u godinama
Alisa je mogla da razazna po glasu stranca da je pijan. Obuzeo ju je ogroman užas. Instinktivno je ubrzala korake, ali pijani stranac ju je zgrabio za ruku i zaustavio.
– Kuda žurimo tako brzo? Još je rano. Jao! Kako je lepo. Možda se možemo bolje upoznati.
Kada je čovek zgrabio Alisu za kapuljaču i čvrsto je stegnuo uz sebe, ona je glasno vrisnula. Očajnički je pokušala da se otrgne iz kandži upornog stranca, ali je bila preslaba. U tom trenutku, prošao je beskućnik, primetio Alisu i potrčao joj u pomoć. Bez razmišljanja, zgrabio je flašu koja je ležala u blizini i snažno je udario o glavu stranca. On je u trenutku izgubio svest i srušio se na zemlju. Alisa, drhteći od šoka, stajala je nad čovekom koji je ležao pored nje, plačući srceparajuće.
Beskućnik joj pritrčao u pomoć
„Hajde da izlazimo odavde pre nego što se ovaj gad urazumi“, upozorio je beskućnik devojku, a ona je požurila.
Ubrzo je mračna ulica ustupila mesto užurbanoj, svetlošću ispunjenoj ulici, i tek tada je Alisa odahnula. Hodala je trotoarom sa čovekom koji ju je spasao. Devojka je još uvek bila ošamućena i plašila se da sama ide kući. Alisa je neprestano gledala svog spasioca. Ispostavilo se da je to čovek od oko pedeset godina, obučen u prljavu, pocepanu odeću, sa raščupanom kosom. Bilo je jasno da dugo nije doživeo udobnost i toplinu doma. Alisa je osetila duboko sažaljenje prema svom pratiocu.
Topla večera promenila tok sudbine oboma
Dok ju je ispraćao kući, predložila je:
– Dozvoli mi da te nahranim toplom večerom?!
Čovekovo umorno lice se ozarilo blistavim osmehom nakon ovih reči. On je spremno pristao, rekavši da bi veoma rado jeo i da nema nameru da bilo šta ukrade.
„Šta pričaš? Nikada nisam ni pomislila na to“, uzbuđeno je rekla Alisa, otvarajući vrata stana ključem.
„Nikad se ne zna“, slegnuo je ramenima čovek. „Razumem. Ne bi svaka devojka smela da dovede beskućnika u svoj dom. Ali ja sam bezopasan, verujte mi. Sve što mi treba je ukusan domaći obrok, onakav kakav nisam probao godinama.“
– Idi u kupatilo i operi ruke pre večere. Sad ću zagrejati sarme.
Stranac je brzo oprao ruke i izašao iz kupatila. Iz nekog razloga, zastao je na pragu dnevne sobe i počeo da se osvrće. Odjednom mu je pažnju privukla fotografija na kojoj je bila mala Alisa kako sedi između majke i oca. Na pogled na fotografiju, čoveku su zadrhtale ruke i usne. Stajao je tamo nekoliko minuta, zadivljen, pažljivo ispitujući fotografiju. Zatim, oklevajući, prišao je komodi, uzeo sliku i počeo da prelazi prstima preko nje, prsti su mu se tresli od uzbuđenja. Alisa, primetivši svog spasioca kako drži bebinu fotografiju, rekla je:
– Moja omiljena fotografija. To je jedina moja fotografija sa oba roditelja.
Devojka je primetila bled, uplašen izgled svoje nove poznanice i bila je zbunjena.
„Jesi li dobro?“ upitala je zabrinuto.
„Sećam se svega“, promrmlja čovek isprekidanim glasom.
– Čega si se setila? O čemu pričaš? – Alisa nije razumela.
„Govorim o ovoj fotografiji. O ovoj osobi na njoj“, rekao je, pokazujući prstom na devojčinog oca, „mogu sa apsolutnom sigurnošću reći da sam ta osoba ja.“
Alisa je odmahnula glavom u potpunoj zbunjenosti. Pomislila je da je čovek nešto pomešao:
– Izvinite, ali grešite. Ovo je moj otac.
„Gde je on sada?“ upita čovek zabrinuto.
„On… ne znam“, priznala je Alisa.
Kasnije, kada su ona i Nikolaj sedeli u kuhinji i večerali, Alisa mu je ispričala o svom detinjstvu:
Ne sećam se svog oca. Ova fotografija je jedino što mi je ostalo od njega. Kad god bih pitao gde mi je otac, majka bi mi uvek govorila da je jedriličar na dugim relacijama i da se neće uskoro vratiti kući. Tako sam odrastao. Kada sam bio stariji, shvatio sam da je majci bilo bolno da se seća i priča o mom ocu, pa sam prestao da pitam.
Nikolaj je odmakao tanjir sa sarmama od sebe i rekao:
– Toliko godina sam živeo u magli. Živeo sam sam, zavideći onim muškarcima koji su se uveče posle posla vraćali kući, umorni, gladni, ali svojim ženama i deci. A to nije bio slučaj sa mnom. Sećao sam se dana koji je preko noći promenio moju sudbinu. Onda, baš kao i ti muškarci koje sam godinama gledao sa zavišću, sedeo sam na hladnoj, mokroj zemlji, žureći kući posle posla. Imao sam divnu porodicu: voljenu, brižnu ženu i slatku ćerku po imenu Alisa. Imala je samo tri godine kada me je sudbina razdvojila od nje. Te večeri, banditi su me napali, opljačkali, očigledno znajući da sam tog dana primio platu i bonus, i pretukli me na ivici života. Nekim čudom, završio sam u bolnici, gde su me spasili. Ali sam izgubio najvažniju stvar – pamćenje. Kada sam se osvestio u bolničkom krevetu, nisam znao ko sam niti šta mi se dogodilo. Nisam imao dokumenta kod sebe. Ništa. Našao sam se na ulici bez novca, hrane, doma. Niko me nije hteo zaposliti. U početku sam pokušao da zaradim za život, ali sam onda odustao… Svi su me izbegavali kao da sam gubavac… I svih ovih godina sam lutao. Spavao sam po podrumima, jeo iz kanti za smeće i nisam se kupao mesecima. Ispostavilo se da je moja porodica bila tako blizu sve ovo vreme. A ja nisam ništa znao i ničega se nisam sećao. Ova fotografija je učinila nešto neverovatno u mom umu. Bilo je kao da mi je struja uključena u glavi posle mnogo godina odsustva. Alisa, reci mi, da li mi veruješ? Da li veruješ mojim rečima?
Alisa je bila toliko šokirana da nije mogla da izusti ni reč. Zurila je u Nikolaja sa nerazumevajućim izrazom lica, u sebi ponavljajući njegove reči. Nikolaj je iznenada ustao i, podigavši rukav, pokazao zapanjenoj Alisi svoj veliki, srcoliki rodni beleg na zglobu.
Beleg potvrdio priču beskućnika
„Vera, tvoja majka, mi je rekla da su mi anđeli poljubili zglob. Volela je moj rodni beleg, a kada si ga nasledila, Veročka je bila neverovatno srećna. Rekla je da je to znak posebne veze između tebe i mene.“
Drhtavim rukama, Alisa je takođe podigla rukav, otkrivajući rodni beleg u obliku srca na zglobu. Briznula je u plač i bacila se ocu u zagrljaj, jecajući i smejući se u isto vreme. Alisa nije dozvolila Nikolaju da ode. Namestila mu je krevet na sofi u dnevnoj sobi i rekla mu da ostane kod kuće. Njena majka, koja je dve nedelje bila u poseti kod tetke u njenom rodnom gradu, trebalo je da stigne ujutru. Alisa je ležala budna celu noć, sećajući se Nikolajevih reči i prelazeći prstima preko rodnog belega. Konačno je pronašla oca o kome je sanjala celog života. Sada mu neće dozvoliti da ponovo nestane iz njenog života. Nikolaj je morao da bude sa Alisom da bi nadoknadio mučne godine usamljenosti i bola. U zoru, Alisa je ustala i otišla u kuhinju da napravi doručak, ali se ispostavilo da je Nikolaj već sve sam uradio. Na stolu su bile palačinke sa pavlakom.
„Beskućnici nisu navikli da se izležavaju u krevetu“, reče Nikolaj stidljivo, primetivši iznenađeni izraz lica svoje ćerke. „Ja sam zaista voleo da kuvam. Kad si bila mala, često si me tražila da napravim palačinke i namažem ih pavlakom. Odbijala si da jedeš mamine palačinke i uvek si insistirala da ih ja napravim za tebe.“
Susret Vere sa suprugom posle mnogo godina
Alisa je sela za sto sa osmehom na licu i počela da guta palačinke koje joj je otac pripremio. Njena majka, nesvesna šta se dešava kod kuće, trebalo je uskoro da stigne. Posle doručka, brzo je sredila kuću i ubrzo je čula kako se vrata otvaraju.
„Alis, stigla sam kući!“ začuo se Verin radostan glas iz dnevne sobe.
Alisa je rekla ocu da sedne u kuhinju i požurila je kod majke.
„Zdravo, mama, kako si? Jesi li dobro stigla?“ upitala je devojčica, grleći i ljubeći majku.
„Umorna sam i gladna, ali generalno nije loše. Šta imamo u frižideru?“ upitala je Vera, krećući se ka kuhinji.
Alisa je pratila majku u kuhinju. Vera se zamrzla na vratima, videvši Nikolaja kako stoji pored prozora. Iznenađena, ispustila je torbu.
„Dobrodošla kući, Veročka“, rekao je Nikolaj tiho, jedva čujno, napravivši korak napred i zaustavivši se, prenosi Dzen.
Po šokiranom izrazu lica svoje majke, Alisa je shvatila da je prepoznala svog muža. Devojčino srce je zaigralo. Pritrčala je do Vere i, nežno je uhvativši za ruku, rekla:
– Tata je opet kod kuće, sa nama.
Odjednom se šok na ženinom licu pretvorio u negodovanje. Pritrčala je Nikolaju i ošamarila ga snažno.
– Toliko godina te nije bilo, a sada si odlučio da se pojaviš? Šta ti dugujemo?
„Vera“, promrmlja Nikolaj zbunjeno, „sada ću ti sve objasniti.“
Nikolaj i Alisa su detaljno ispričali Veri sve što se dogodilo u njihovoj porodici pre mnogo godina i šta se dogodilo prethodne večeri. Vera je neko vreme stajala ćutke, analizirajući informacije koje je dobila od ćerke i muža koga je odavno izbrisala iz svog života. Posle nekoliko minuta, sela je, popila čašu ledene vode i progovorila:
– Sve ove godine sam te mrzela. Mislila sam da si nas ostavio zbog druge žene, jer sam zvala sve mrtvačnice, sve bolnice, ali te nisam mogla pronaći. Išla sam u policiju, godinama sam kucala na njihova vrata – ništa… Tada sam odlučila da jednostavno ne želiš da budeš sa nama. Nije prošao dan, a da nisam sa nadom pogledala vrata. Mislila sam da će se jednog dana otvoriti i da ćeš ući u stan, kao da se ništa nije dogodilo. Nikada nisam mogla da te zaboravim. Nisam mogla da izgradim lični život. A sada mi treba vreme da dođem sebi. Toliko sam se navikla da živim bez tebe da sam zaboravila kako je živeti sa tobom.
Vera je napustila kuhinju i zaključala se u spavaću sobu. Nikolaj je ubedio svoju zabrinutu ćerku da joj je potrebno vreme da razmisli o tome šta se dogodilo i da se pomiri sa svim. Oprostio se od Alise i otišao, uveravajući ćerku da nikada više neće nestati iz njihovih života i da će se uskoro vratiti.
Nedaleko od svoje kuće, Nikolaja su napala četvorica muškaraca, među kojima je odmah prepoznao istog čoveka koji je zlostavljao njegovu ćerku i dobio ono što je zaslužio. Napolju je januarski mraz bio jak. Nikolaj je ostao da leži u snegu pored kante za smeće. Bio je prekriven krvlju i nije mogao da se pomeri. Ležao je tamo nekoliko sati, gubivši svest. Odjednom ga je pogodila pomisao da je ovo kraj njegovog besmislenog i bezradosnog života. Ali Nikolaj nije bio spreman da umre. Na kraju krajeva, pronašao je sebe, pronašao svoju porodicu i sada nije mogao samo da ode. Zatvorio je oči, potpuno se predajući višoj sili…
„Tata, tata, čuješ li me?“ začuo se Alisin zabrinuti glas.
Nikolaj je s mukom otvorio oči i video svoju ćerku kako sedi iznad njega. Čitavo telo ga je bolelo i gorelo. Bol je bio nepodnošljiv, ali spoznaja da nije umro, već je nekako čudom preživeo, donela mu je ogromno olakšanje.
– Tata, tako si nas uplašio. Zamalo te nismo opet izgubili. Ali hvala Bogu, sve je sada gotovo. Tvoj život nije u opasnosti. Neću dozvoliti da nas ponovo napustiš. Živećeš sa nama.
U tom trenutku, vrata su se otvorila i Vera je ušla u sobu. Tiho je prišla muževljevom krevetu, zatim se nagnula i poljubila ga. Alisa je ispričala ocu kako je bila zabrinuta celu večer, pošto ga je pustila da ode po tako niskim temperaturama. Pozvala je svog dečka i zamolila ga da dođe da potraži Nikolaja. Potraga je bila uspešna, i par ga je pronašao u blizini, pored kante za smeće. Odmah su ga odveli u bolnicu, gde mu je ukazana medicinska pomoć.
Nakon što je otpušten iz bolnice, vratio se u svoj stari stan kako bi bio sa svojim voljenima. Nikolaj je shvatio jednu važnu stvar: istina uvek izlazi na videlo, bez obzira na okolnosti.
