Godine 1882. grupa od 12 muškaraca rešilo je da uđe u kanadske šume kako nabavila dovoljnu količinu drva da bi se obogatila, poveli su bili i jednu mladi devojku Anu koja bi im spremala, ali ništa nije išlo po planu…
Kanada je u 19. veku bila ogromna, neobrađena zemlja. A najprofitabilniji posao tog vremena bio je seča drveća: krčenje šuma donosilo je ogromne nagrade. Drvoseče iz Kanade bili su najjednostavniji ljudi, najčešće nisu ni znali da koriste sekire, nego tek kad su uviđali da na taj način mogu da zarade ogroman novac za to vreme, učili su kako da ih najefikasnije koriste. Prvo, sama drvna građa mogla se prodati, a drugo, grupa drvoseča, nakon što bi otišla duboko u šume, mogla je da iskrči parcelu zemlje, registruje je na svoje ime i proda je za ogromnu dobit.
Ali da bi se to dogodilo, bila su potrebna tri uslova:
1. Okupiti pristojnu grupu jakih muškaraca.
2. Otići u najdublje delove šuma.
3. Pronaći devojku koja je mogla da pere odeću radnika i kuva im hranu za malu naknadu.
Godine 1882, zvezde su se poklopile tako da je 12 odraslih muškaraca formiralo grupu koja je bila spremna za odlazak u šumu, snabdevajući se hranom, zalihama i drugim potrepštinama. Ostalo je samo da pronađu devojku koja će im kuvati i prati odeću. Kako je sudbina htela, bila je to mlada 22-godišnja devojka po imenu Ana Kejt Blok.
Naime, potpisala je trogodišnji ugovor sa šumskom ekipom. Vrlo brzo su upregli svoje konje i volove i uputili se u gustu kanadsku šumu, očekujući da će i te kako profitirati.
Ništa nije krenulo po planu
Prvo, mesto kuda su se uputili ispostavilo se da je zauzeto; druga grupa je već bila tamo u punom zamahu. Morali su brzo da se premeste na drugu lokaciju.
Drugo, jesen je te godine stigla izuzetno rano, i muškarci nisu mogli da sebi sagrade pravu kuću; morali su hitno da kopaju zemunice.
Treće, kako se ispostavilo malo kasnije, izabrana šumska parcela nalazila se na ivici indijanske zemlje. A pravi meštani nisu bili željni da vide kako se šuma, koja im je nekada pripadala, seče pravo pod njihovim nogama.
Kao što možete zamisliti, takav splet nepovoljnih faktora nije mogao a da ne utiče na uspeh grupe. Štaviše, već u prvom mesecu, najstariji i najiskusniji drvoseča je slomio nogu, koja nikako nije zarastala, a nekoliko nedelja kasnije, počela je gangrena. Trojica iz grupe su se dobrovoljno ponudila da ga odvedu do seljana i vrate se, pa su uzeli svoje konje i otišli. Kako se kasnije ispostavilo, nisu planirali da se vrate; prodali su konje i nestali.
Pored toga, jedne posebno mračne noći, Indijanci su odlučili da izvrše napad na njih, potpuno opljačkavši skladište proizvoda drvoseča.
Ana ostala sama u šumi
Potom su četvorica drvoseča, uz izgovor da su im nepohodni konji i zalihe hrane, jer im je gotovo sve bilo pokradeno, uzeli sav novac koji je grupa imala i na konjima otišli da nabave sve potrebštine, međutim, ispostavilo se da nikada nisu ni nameravali da se vrate.
Preostala četiri muškarca i Ana shvatili su da vreme ističe i da se niko ne vraća. Nešto je moralo da se preduzme. Zato je poslednja grupa odlučila da odustane od svojih grandioznih planova, spakuje stvari i krene ka svom narodu kroz februarske snežne mećave i užasno vreme.
Smatrajućo da bi žena verovatno bila teret u takvom poduhvatu, hrabri kanadski muškarci su odlučili da ostave devojku gde jeste, dajući joj dve puške i dodatnu municiju.
Šta se desilo sa devojkom?
Tri godine kasnije, jedan od “odbeglih drvoseča” ispričao je šta se sve izdešavalo u šumi tokom jedne zabave na kojoj je puno popio, ističući da mu je veoma žao što su devojku ostavili, jer sigurno nije uspela da preživi. Vest o tome stigla je do lokalnog šerifa, koji je predložio organizovanje potrage do ivice indijanskog rezervata.
Ljudi su nevoljno pristali, potpuno uvereni da je devojka mrtva. Ali zamislite njihovo zaprepašćenje kada su, stigavši na koordinate navedene u zahtevu za zemljište, otkrili – potpuno zdravu i živu devojku, kojoj se ništa nije dogodilo!
Kako se kasnije ispostavilo, shvativši da je sama, Ana Blok je odlučila da se bori, jer joj je jedino to bilo preostalo, ništa nije imala da izgubi. Zamenila je sve stvari i alate koje su muškarci ostavili kod Indijanaca za hranu, dovoljno da joj potraje do sredine leta. Leti je brala pečurke i bobice, sušila bilje, lovila ribu, dimila je i sušila.
Indijanske komšije su se ispostavile kao da nisu toliko zle, shvativši da je devojka sama i da im ne predstavlja nikakvu štetu; često su je posećivali i čak je učili kako da lovi jelene karibue i priprema njihovo meso i mast za zimu.
U isto vreme, Ana je krčila zemlju i počela da gaji povrće i začinsko bilje. Tri godine nisu prošle uzalud; pred zapanjenim očima muškaraca, ona se pojavila ne kao mlada devojka, već kao lepa, snažna žena. Uspela je da se izbori za značajan plac od skoro 7 hektara zemlje i da osnuje pravu trgovačku stanicu, prepunu štavljenog krzna irvasa i arktičke lisice.
Uspela je da sve ovo proda po dobroj ceni, ali je ponosno odbila ponudu muškaraca da se vrati ljudima. Ubrzo je taj kraj pogodila takozvana zlatna groznica, a nekoliko kilometara od devojčine kuće niklo je malo mesto za istraživanje zlata.
Do tada se Ana udala i sa suprugom osnovala pravu porodičnu trgovačku stanicu, aktivno trgujući sa Indijancima koji su joj postali prijatelji. Do danas se ovo mesto može naći na mapama Kanade pod imenom „Anina trgovačka stanica“.
