Ena je morala da ostavi sina i živi s bolom da ga možda nikada neće videti. Trideset godina kasnije, istina izlazi na videlo i menja život svima
Rođen je kao Amar S., u Sarajevu, u kući sa još uvek nesređenom fasadom sa rupama od ratnih metaka i pogledom na šumu. Odrastao je uz oca Samira, muslimana, strogog, ćutljivog i ponosnog čoveka koji je retko pokazivao emocije. Njihov dom bio je bez slika na zidovima, bez starih albuma, bez tragova prošlosti. I bez majke.
– Umrla je kad si bio beba. Nema više šta da znaš – odgovarao bi otac svaki put kad bi Amar pokušao da postavi neko pitanje.
Svako ima svoj put u životu, tako je i Veljka iz Valjeva bratova smrt vratila u Srbiju iz inostranstva, pa se gorko pokajao.
A da li se pokajala jedna majka koja je ostavila sina i otišla?
Amar se ne seća rođene majke, rastao je sa uverenjem da je ona mrtva, da mu ništa ne fali jer je nana Fadila bila uz njega da mu menja majčinu ulogu, da mu pruži toplinu, lepu reč i svu ljubav koju žena može da pruži malom biću. Hranila ga je, kupala, učila, za život spremala, ali kad je pita šta se desilo sa njegovom majkom, uvek mu je odgovarala da je on mali da bi razumeo.
I tako je Amar rastao, uveren da je njegova majka mrtva, da je potekao iz jednog sveta, jednog imena, jedne vere. U školi je izbegavao praznike i pitanja o porodici. Živeo je u tišini, noseći prazninu koju nije znao da objasni.
Podrum pun prašine i poruka koja je unela nemir u njegov život
Jednog popodneva, dok je čistio podrum, sada već kao mladić od 30 godina, student sociologije, naišao je na staru, izbledelu kutiju skrivenu iza stare komode. U njoj – nekoliko papira, neka dečja odeća… i jedna fotografija.
Jedna od sličnih priča je i kad je Munevera bila na postelji, rekla je sinu Eldaru pravu istinu o poreklu, ali epilog njihove priče bio je sasvim drugačiji.
Na crno-beloj slici – mlada žena, negovano lice i blag osmeh. A na poleđini, plavom hemijskom pisalo je:
„Za mog sina, Aleksu. Ako ikada poželiš da znaš istinu – mama Ena.“
Amaru je zastao dah. Aleksa? Pa to nije njegovo ime.
– Aleksa… – šapnuo je. – Ko je Aleksa?
Sve što je znao o svom poreklu raspalo se u tom trenutku.
Suočavanje s ocem bila je najgora noćna mora
Te večeri, fotografija je završila na kuhinjskom stolu. Samir je ušao u sobu i zastao. Nije bilo bežanja.
– Ko je ona? I zašto na slici piše da sam Aleksa? – pitao je Amar, glas mu je drhtao.
Otac je ćutao nekoliko trenutaka, a onda seo, kao da su mu noge preslabe.
Amar je čekao, uzeo čašu vode, seo i strpljivo ga slušao… Nije bilo odgovora. U početku je naišao na njegov veliki otpir, pravo se da ne zna o čemu se radi, čak je rekao da ne prepoznaje ko je na slici i da mu ne postavlja glupa pitanja. Tad je Amar bio vidno uznemiren i tražio od njega ili da kaže istinu, a uslovio ga da ga više nikada neće videti ako to ne učini.
A onda je počeo:
– Zvala se Ena. Bila je hrišćanka. Srpkinja. Upoznali smo se u Sarajevu pred rat. Zavoleli se uprkos svemu. Rodio si se 1994. godine. Bila je pod pritiskom porodice, a ja sam bežao od svojih. Na kraju, nije mogla da izdrži. Da bismo ubedili njenog oca da prihvati naš brak krstili smo te kao Aleksu. Ali ni to mu nije bilo dovoljno. Otišla je i ostavila mi tebe. Kad sam shvatio da mi se više neće vraćati da je to kraj, dao sam ti ime Amar. Krstili su te kao Aleksu, ali ja sam te podizao u svojoj veri. Tvoja majka nije umrla, ali… nisam znao kako da ti objasnim da je otišla – rekao je Samir, sa knedlom u grlu.
– Nisi znao? Pa si mi promenio ime? Veroispovest? Identitet?! – vikao je Amar.
– Hteo sam da te zaštitim. Da te spasim od bola. Od razapetosti između dva sveta.
Dve vere, dva sveta – jedna istina
Amar je danima ćutao. Hodao je gradom, ulazio u crkve i džamije. Počeo je da preispituje sve – svoj identitet, svoj jezik, svoje korene.
– Ako sam rođen kao Aleksa, zašto sam morao da budem neko drugi? – pitao je sam sebe u tišini parka.
