U članku Bane deli svoju priču o brzim vezama i posledicama koje su ga stigle. Kako će se nositi s novim osećanjima prema jednoj ženi?
Zovem se Bane, imam 35 godina, rođen sam u Beogradu i kad danas pogledam iza sebe, shvatim da sam život živeo brzo, nepromišljeno i bez mnogo razmišljanja o posledicama. Uvek sam išao linijom manjeg otpora – gde je bilo lako, tu sam ostajao, a čim bi stvari postale ozbiljne, ja bih se povlačio. Nikada nisam bio u vezi duže od tri meseca. U tom periodu bih dao sve od sebe, bio šarmantan, pažljiv, prisutan… a onda bih odjednom izgubio interesovanje i krenuo dalje.
Danas imam šestoro dece. Sa šest različitih žena. I koliko god to nekome zvučalo neverovatno, ja sam dugo ubeđivao sebe da sam dobar otac. Govorio sam sebi – tu sam za rođendane, za praznike, kupim poklone, javim se… Ali istina je mnogo drugačija. Deca ne žive od poklona i kratkih susreta. Treba im neko ko je tu svaki dan, a ja to nikada nisam bio.
Sa nekim od majki svoje dece i dalje sam u kontaktu. Tačnije, sa dve od njih imam odnos koji nikada nije potpuno prestao. Viđamo se s vremena na vreme, i to uglavnom završi u krevetu. Uvek sam sebi govorio da je to bezazleno, da je to neka vrsta bliskosti koja je ostala… ali duboko u sebi znam da je to samo nastavak istog ponašanja od kog nikada nisam pobegao.
A onda se pre tri meseca desilo nešto što me je potpuno izbacilo iz ravnoteže.
Bio sam u klubu, kao i bezbroj puta pre. Glasna muzika, piće, ljudi… i onda sam je video. Plavuša, 27 godina, osmeh koji te preseče na pola. Pogledala me je, nasmejala se, i u tom trenutku sam znao da ću joj prići. Počeli smo da pričamo, da se smejemo, da plešemo… i sve je nekako išlo lako, prirodno. Te noći sam otišao kod nje i prvi put posle dugo vremena nisam razmišljao samo o prolaznoj avanturi.
Od tada, ne izlazi mi iz glave. Provodimo zajedno svaki slobodan trenutak. Sa njom mi je drugačije – ne samo fizički, nego i ovako… ljudski. Smiren sam, imam potrebu da ostanem, da gradim nešto, a ne da bežim kao do sada.
I tu nastaje moj problem.
Ona ne zna ništa o mom životu. Ne zna da imam šestoro dece. Ne zna da i dalje nisam presekao sa prošlošću. Ne zna da se povremeno viđam sa bivšim partnerkama. A ja ne znam kako da joj to kažem. Još gore – ne znam da li sam spreman da se odreknem svega toga zbog jedne žene, koliko god da mi znači.
Prvi put u životu osećam da bih mogao da izgubim nešto zaista vredno. Ali isto tako znam da ovo kako sada živim ne može da traje. Ne možeš graditi nešto novo na lažima i poluistinama.
Ponekad sedim sam i razmišljam – da li sam sposoban za promenu ili je ovo jednostavno moj obrazac iz kog ne umem da izađem? Da li da joj kažem sve, pa šta bude, ili da je pustim dok još nije kasno i vratim se starom životu koji, koliko god bio haotičan, bar mi je poznat?
Nikada nisam bio ovoliko zbunjen. Jer prvi put nije u pitanju samo prolazna priča. Prvi put mi je stvarno stalo.
Mislio sam da ću moći da držim sve konce u rukama, kao i do sada. Da ću nekako izbalansirati nju, bivše, decu, svoj život kakav jeste… i da se ništa neće srušiti. Uvek sam verovao da sam snalažljiv, da se iz svake situacije mogu izvući. Ali ovaj put sam se prevario.
Sve je krenulo onog dana kada me je pogledala drugačije nego inače. Sedeli smo kod nje, pila je kafu i ćutala. Nije bilo onog njenog osmeha, nije bilo lakoće. Osetio sam da nešto nije u redu, ali sam, kao i uvek, pokušao da okrenem na šalu.
„Šta ti je, lepotice?“ pitao sam, a ona me je samo pogledala i rekla:
„Koliko zapravo imaš dece, Bane?“
U tom trenutku mi se sve srušilo. Neko joj je rekao. Ili je sama saznala. Nije ni bilo važno kako – važno je bilo da više ništa ne mogu da sakrijem.
Pokušao sam da umanjim, da objasnim, da izvučem stvar na neku „lakšu“ priču… ali nije išlo. Pitala me je sve. I odgovori su izlazili iz mene, jedan po jedan, teži nego što sam očekivao.
Kada sam završio, samo je ustala.
„Znaš šta je najgore?“ rekla je mirno. „Nije to što imaš decu. Nije čak ni to što si bio sa toliko žena. Najgore je što i dalje živiš tako, a meni si dao osećaj da sam nešto posebno.“
Nisam imao šta da kažem. Prvi put nisam imao izgovor.
Otišla je bez drame, bez vike. Samo je zatvorila vrata za sobom. A meni je ostala tišina kakvu nikad ranije nisam osetio.
Pokušao sam da se vratim starom životu. Da pozovem jednu od bivših, pa drugu… ali više ništa nije bilo isto. Razgovori su bili prazni, susreti bez ikakvog smisla. Kao da sam prvi put video koliko je sve to površno.
A onda je stiglo ono što sam godinama izbegavao – posledice.
Jedna od majki moje dece javila mi je da mali ne želi više da me vidi. Kaže, pitao je zašto dolazim samo „kad mi padne na pamet“. Nisam znao šta da odgovorim.
Druga mi je rekla da se seli u drugi grad i da više ne može da računa na mene ni kao na „povremenog oca“.
Tada sam shvatio – nije mene stigla neka „kazna“ spolja. Stiglo me je sve ono što sam godinama radio. Svaka laž, svako bežanje, svaki put kada sam birao sebe umesto drugih.
Sedeo sam sam u stanu, bez poruke, bez poziva, bez ikoga ko me stvarno čeka.
I prvi put sam sebi priznao – nisam izgubio samo nju. Izgubio sam poverenje, prilike, možda i šansu da budem čovek kakav sam mogao da budem.
Karma, kako god je ko zvao, nije došla odjednom. Sam sam je gradio godinama.
A sad mi je ostalo samo jedno pitanje – da li još uvek mogu nešto da promenim, ili sam već zakasnio?
