Praznik rada je bio tu da neko ispred sindikata ili ispred firme kaže “po koju pametnu reč”. A danas je 1. maj praznik preterivanja u hrani i piću
Punih 140 godina slavimo Međunarodni praznik rada ili Prvi maj. Sve je počelo do radničkog pokreta u Čikagu 1. maja 1886. godine kada su izašli na ulice tražeći svoja prava.
Svoje zahteve simbolično su istakli u tri osmice: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja.
Ipak, samog 1. maja se nije ništa dogodilo, već je dva dana kasnije izbila velika tuča između demonstranata i policije, što je rezultiralo pogibijom nekoliko radnika i ranjavanjem više desetina njih.
Ogorčeni policijskom brutalnošću, radnici, levičari, ali i anarhisti su sledećeg dana, 4. maja, organizovali demonstracije na čikaškom trgu Hejmarket.
Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca.
Nastradali su i demonstranti – u eksploziji je poginulo najmanje četvoro, a povređeno je više od 30 štrajkača.
U znak sećanja na te događaje, 1889. odnosno tri godine kasnije, na Prvom kongresu Druge Internacionale 1. maj je proglašen za Međunarodni praznik rada.
Kako se 1. maj proslavljao u Jugoslaviji?
Međunarodni praznik rada proslavljao se urankom. Tada bi ljudi u zoru dolazili na obližnja izletišta, gde se palila logorska vatra, a onda bi se narodno okupljanje pretvorilo u narodni zbor. Obično je postavljana bina na kojoj su se smenjivali sindikalni govori, prigodne recitacije i pesme. Potom bi nastupalo lokalno folklorno društvo, da se vredni narod razgali i opusti na zasluženom odmoru. Potom bi sledilo sindikalno posluženje, pečeni prasići, jagnjići, negde i volovi… Oko tih logorskih vatri spontano bi se povelo kolo, ljudi su ostajali po celu noć u međusobnom druženju… Bilo je dovoljno prostrti ćebence i poneti nešto hrane od kuće da se prezalogaji…
Kako je standard rastao, sedamdesetih i osamdesetih godina, prvomajski uranak se pretvarao u praznik preterivanja u jelu i piću. Pristizali su prvi automobili u naše živote i polako postajali statusni simboli, od “fiće”, preko “tristaća”, pa do “golfa“. Postao je manir dovesti svog četvorotočkaša u prirodu, često ga i pompezno oprati u gomili sapunice i polivati kofama vode, da zablista.
Posle se otvore sva vrata i odvrne muzika do daske, krene roštiljanje uz litre piva i špricera. Ko može, zaigra odbojku, badminton ili fudbal…Na kraju ostane gomila smeća, ali ko je u to vreme vodio računa o očuvanju životne sredine? Glavne informacije vezane za praznik rada bile su koliko dana se ne radi i kakvo će vreme biti.
Bilo je uobičajeno spajanje neradnih dana u celu nedelju, i baš je bilo baksuzno kad Prvi maj pada u dane vikenda. Tako praznik rada postade svetkovina nerada i hedonizma. Ko je imao rodbinu na selu ili u drugim gradovima, išao je u goste. Ko je želeo, putovao je u inostranstvo, obično do Trsta ili Soluna u šoping ili na mini odmor na more ili na planinu. Razvila se tradicija sindikalnih prvomajskih izleta i putovanja.
Kako se Praznik rada slavi danas
Većina će sa porodicom izaći na izletište, poneti roštilj, opustiti se do kasno u noć, a onda kući.. Nema više onih slavlja od tri dana, sada se koriste dani za putovanje i odmor od posla i kolega. Malo ko će ovog 1. maja otići na roštiljanje sa kolegama sa posla, a kamoli pričati o poslu.
(Stil/Danas/ secanja.com)
