Neverovatna priča žene koju je majka ostavila u Zvečanskoj, jer je bila primorana. Postala je čuvena književnica koja je velikim trudom i radom došla do titule doktora nauka
Život Aleksandre Mihajlović počinje u jednoj od najkompleksnijih i najemotivnijih porodičnih priča na prostoru bivše Jugoslavije. Njena sudbina od samog rođenja nosi snažan pečat različitih tradicija, vera i porodičnih očekivanja, što će kasnije u velikoj meri oblikovati njen identitet, ali i njen književni i životni put.
Porodično poreklo i duboke tradicije
Aleksandrina majka potiče iz Bratunca, iz porodice Blažića, koja je generacijama bila vezana za pravoslavnu tradiciju. U toj lozi, kako se navodi, čak sedam kolena unazad bili su sveštenici, što govori o snažnoj ukorenjenosti u crkvenom životu i tradiciji. Upravo zbog toga, njena porodica je važila za veoma uglednu i strogu, sa jasnim pravilima i očekivanjima.
S druge strane, otac Aleksandre Mihajlović potiče iz muslimanske porodice Selmanagić iz Srebrenice, takođe sa snažnim kulturnim i verskim identitetom. Susret dve potpuno različite porodične i verske tradicije postao je temelj jedne složene i u to vreme teško prihvatljive ljubavne priče.
Ljubav koja je izazvala porodične sukobe
Veza između njene majke, lepe protine kćeri, i mladića iz Srebrenice nije naišla na odobravanje okoline. U vremenu kada su razlike u veri i poreklu često bile nepremostive prepreke, njihova ljubav postala je izvor sukoba i nerazumevanja.
Porodični pritisci, društvene norme i neslaganja između dve strane doveli su do toga da njihov odnos bude izuzetno opterećen. Na kraju, sve te okolnosti rezultirale su razdvajanjem i teškim emotivnim lomovima, još pre nego što je Aleksandra došla na svet.
Rođenje i težak početak života
Aleksandra Mihajlović rođena je 1968. godine, u okolnostima koje su bile sve samo ne jednostavne. Već na samom početku života, suočila se sa posledicama porodičnih neslaganja i društvenih pritisaka koji su pratili njeno poreklo.
Nakon njenog rođenja, zbog snažnih tenzija i pritisaka iz okoline, majka je bila primorana da donese jednu od najtežih odluka u svom životu – da dete ostavi u ustanovi za nezbrinutu decu u Zvečanskoj. Prvi meseci njenog života tako su protekli u okruženju koje nijedno dete ne bi trebalo da upozna.
Povratak majke i snaga roditeljske ljubavi
Ipak, uprkos svemu, priča nije ostala na tom bolnom početku. Veza između majke i deteta pokazala se jačom od svih prepreka, osuda i okolnosti. Nakon teške borbe i emotivnih lomova, majka je uspela da vrati Aleksandru u svoje naručje.
Taj čin predstavljao je snažan dokaz majčinske upornosti i ljubavi, ali i početak novog poglavlja u životu deteta koje je već na samom startu prošlo kroz velike izazove.
Aleksandrino detinjstvo nije bilo jednostavno. Odrastanje u porodici koja je nosila teret različitih veroispovesti i društvenih očekivanja ostavilo je dubok trag na njen emotivni razvoj. Osećaj pripadnosti, ali i unutrašnje borbe, pratio ju je kroz rane godine života.
Takvo iskustvo, iako teško, kasnije će postati važan deo njenog identiteta i snage, jer ju je naučilo empatiji i razumevanju ljudskih sudbina.
Životni put i profesionalno ostvarenje
Uprkos teškom početku, Aleksandra Mihajlović je tokom života izgradila impresivnu biografiju. Postala je književnica, profesorka srpskog jezika, gotovo doktor nauka, kao i osoba posvećena porodici i obrazovanju.
Njena životna priča pokazuje kako se iz lične boli i izazova može izroditi stvaralaštvo koje ima snagu da dotakne druge ljude. Kroz svoje radove i javni angažman, često prenosi iskustva koja nose poruku razumevanja, borbe i unutrašnje snage.
Ja uvek citiram Danila Kiša koji je rekao “Da sam rastao u nekoj normalnoj porodici, nikad ne bih postao književnik”.
Naime, njen otac bio je iz Srebrenice. Musliman, iz ugledne muslimanske porodice Selmanagića. Majka Jelena je bila iz popovske porodice Blažića, iz Bratunca. Međa je već bila određena, iako devedesete ni na vidiku nisu bile. Samo njeno začeće već je počelo da biva popriličan problem u takvoj sredini i sa srpske i sa muslimanske strane. Dodatnu “sramotu” stvarala je činjenica da je njen otac bio profesor njenoj mami u Građevinskoj školi. Iako su obe porodice bile stabilne i finansijski moćne, neke stvari se nisu mogle prihvatiti.
Mamu su pritiskali da me da na usvajanje
„Kad je istina izašla na videlo, moju majku su hitno prebacili u Beograd kod tetke, koja je bila cenjena stomatološkinja, dok je moj teča bio profesor i opftalmolog na Medicinskom fakultetu. Uprkos tome, porodica je vršila pritisak da se ja dam na usvajanje, što je za majku bio najteži deo. Bila je mlada, bez posla, i našla se u situaciji koja nije bila prihvatljiva ni za jednu ni za drugu stranu – trudnoća za koju niko nije imao razumevanja i dete koje su oboje odbacivali. Zbog toga je bila primorana da me ostavi u Zvečanskoj,” seća se Aleksandra Mihajlović, koja je kroz likove u svom prvom romanu „Zapričavanje, zavaravanje, zavirivanje” opisala sopstveni život.
Dan kada je rođena – Božić – kao da je najavio njenu posebnu sudbinu i označio da je zaista bila dar Božiji, namenjen da učini velike stvari. Njena majka Jelena nikada nije ni pomislila da zauvek odustane od svoje ćerke. Samo ona zna kroz kakve je unutrašnje borbe prolazila dok je, bez ikakve podrške, tražila način da svoju ćerku, koja joj je nasilno bila oduzeta, ponovo privije uz sebe.
„Mama se uz pomoć teče zaposlila u pančevačkom vodovodu. Uspela je da nađe sobicu, preuzme mene iz Zvečanske i da zajedno krenemo na našu životnu stazu. U tom periodu moja tetka, mamina rođena sestra, pružila joj je podršku koliko je mogla. Moj ujak se, međutim, povukao, misleći da mama previše rizikuje, ali deda je, iako ljut u početku, na kraju ipak odlučio da me prihvati,“ priča Aleksandra, danas profesorka srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji i majka je dvojice odraslih sinova.
Sa 16 sam krenula pešaka za Sarajevo da upoznam oca
Otac joj je dao prezime, ali uskratio sve drugo. Selmanagići je nikad nisu prihvatili, Blažići su je vaspitavali, ali je u njoj oduvek tinjala potreba da sebe spozna u celosti, a susret sa ocem bio je taj delić koji nedostaje. A onda je sa 16 odlučila da se poznanstvo sa njim desi bez obzira na svaki ceh.
– Mama je reagovala vrlo burno, mislila je da mi taj susret nije potreban. Bila je uplašena, možda se plašila nekog mog emotivnog loma, možda malo i sebičnost. Na kraju i deda, i svi ostali su me pitali da li mi nešto fali, je l’ u nečemu oskudevam, pa imam potrebu da upoznam oca. Ja sam uspela ujaku da objasnim da je taj nedostatak oca jedna psihološka kategorija, onaj elektrin kompleks. I to traganje za ocem je normalna stvar, to ništa nije nauštrb nekoga.
Krenula je pešaka od Pančeva do Beograda ka Sarajevu, želeći da svima dokaže da zaista želi da ga vidi. Kada su shvatili da je vrag odneo šalu i da je njena volja nepokolebljiva, ujak joj je pomogao da stigne do očeve kompanije, gde se susret i desio.
– Ušla sam u njegovu kancelariju, a on je sedeo za jednim velikim konferencijskim stolom. Prišla sam i predstavila se, a on je rekao: “Sanjao sam te”. I bio je to divan jednodnevni razgovor. Nadala sam se da će se to drugačije rasplesti i da ćemo ostvariti neki kontakt. Kraj razgovora je bio divan, emotivan, dirljiv, sjajan, uz veliko obećanje da ćemo da se redovno viđamo i da ćemo biti u kontaktu. Nadala sam se tome, ja sam onaj večiti optimista koji se nada svemu najlepšem. To piše na “Zapričavanju” – “Veliki sam vernik, verujem u čuda”. Ja sam se, u stvari, nadala čudu. Nažalost, nije bilo tako kako sam se nadala. Oca, tako, prvi i jedini put viđam sa svojih 16 – seća se Aleksandra.
Neočekivani susret na promociji
Tokom promocije svoje knjige u Sarajevu, Aleksandra je imala nezaboravan susret s članovima porodice koje do tada nije poznavala. Iako ima dve polusestre s očeve strane s kojima nije u kontaktu, Aleksandra je uvek imala želju da ih upozna. S druge strane, sa očeve strane postoji i brat i sestra po tetki, a upravo sa njima se srela na događaju koji je izgledao kao scena iz filma.
„Nakon što je izašao moj prvi roman, želela sam da promocija u Sarajevu bude veličanstvena, jer Sarajevo zauzima posebno mesto u mom srcu. Na promociji je bilo mnogo ljudi, čak su došli i iz Bratunca i Srebrenice,“ prisetila se Aleksandra.
„Dok sam potpisivala knjige, podigla sam pogled i ugledala čoveka koji je neverovatno podsećao na mog starijeg sina Konstantina. Približio mi se i rekao: ‘Znao sam da ćeš me prepoznati.’ Bio je to moj brat po tetki, Emir, sa suprugom Lejlom i sestrom Amrom. Od tada smo izgradili blisku vezu.“
Težak oproštaj sa ocem
Aleksandrin otac preminuo je 2011. godine, a njen poslednji pokušaj da uspostavi kontakt sa njim ostao je bez odgovora. Nekoliko godina pre njegove smrti, Aleksandra ga je kontaktirala, ali se taj razgovor pokazao kao jedno od najtežih iskustava u njenom životu.
Bolesnom ocu je poslala pismo
Kada je saznala da je teško bolestan, odlučila je da mu pošalje pismo. Tad joj je bilo jasno jednom za svagda, on nije želeo komunikaciju, imao je svoje razloge.
Dani su prolazili, ali odgovora nije bilo.
I to je bio kraj njene očajničke potrebe da ima blizak odnos sa svojim ocem.
„Moj roman ‘Zapričavanje’ počinje pismom upućenim ocu,“ objašnjava Aleksandra. „Čula sam da je ozbiljno bolestan i da mu je ostalo malo vremena. I dalje sam gajila nadu da ćemo se napokon sresti i razgovarati, pa sam mu poslala pismo verujući u neku kosmičku ravnotežu koja će nam omogućiti susret. Nažalost, nije došlo do toga. Šta je dalje bilo, možete pročitati u knjizi,“ zaključuje Aleksandra sa suptilnom dozom tajanstvenosti.
Aleksandra je do sada objavila pet knjiga, među kojima su tri romana, knjiga za decu i zbirka poezije. Trenutno priprema i enciklopediju posvećenu srednjovekovnim srpskim vladarkama, što svedoči o njenoj posvećenosti istorijskim temama i kulturi.
Stil/Blic/Prva
