Ceo život je radio najteže poslove, trpeo poniženja i ćutao. Govorili su da je rođen da pati. Niko nije očekivao kako će se njegova priča završiti.

 

Od mladosti je nosio teret koji drugi nisu hteli. Radio je u kamenolomu, na građevini, po tuđim imanjima. Uvek najteže, uvek poslednji. Kad bi se neko bunio, on bi prećutao. Kad bi ga prevarili za platu, samo bi slegnuo ramenima.

 

Kod kuće ga nije čekao mir. Žena bolesna, deca mala, računi nagomilani. Nikada se nije žalio. Govorio je da je važno samo da porodica preživi.

 

Godinama su ga ljudi gledali kao gubitnika. Nije imao kuću, nije imao auto, nije imao ništa osim ispucalih ruku i umornih očiju.

 

A onda je došao trenutak kada se sve što je prećutao – vratilo.

 

 

 

 

Jednog dana, na gradilištu, desila se nesreća. Bez razmišljanja, potrčao je i izvukao kolegu ispod urušene konstrukcije. Zadobio je povrede, ali je spasao tuđi život.

 

Vest se proširila brže nego što je ikada išta dobro o njemu. Ljudi koji su ga godinama ignorisali, sada su govorili njegovo ime s poštovanjem.

 

Firma mu je ponudila stalni ugovor i sigurnu platu. Grad mu je dodelio priznanje. Prvi put u životu, neko mu je rekao:

 

„Hvala ti.“

 

Sa tom platom, uspeo je da renovira malu kuću, kupi lekove za ženu i pošalje decu u školu bez straha od sutra.

 

Nije postao bogat.

 

Ali je postao miran.

 

I shvatio je da ponekad život kasno nagradi – ali kada nagradi, to uradi tiho i pošteno.