Otac je prodao svoju ćerku lepotu seoskom bogalju unakaženog lica da bi vratio kockarski dug: Prve bračne noći, devojka se zaključala u sobi drhteći od straha, a onda se on pojavio na vratima!

 

Azra je molila oca da je ne daje strašnom Hamzi Krivom, o kojem je selo pričalo da je zver koja živi sa vukovima, ali je otac prodao za šaku dukata i oterao iz kuće.

 

Odvedena u mračnu kuću pod planinom, Azra je čekala najgore, ubeđena da je čeka pakao.

 

Međutim, kada je Hamza ušao u sobu i skinuo kabanicu, umesto nasilja, izgovorio je rečenicu i uradio gest koji je naterao Azru da shvati da je prava zver ostala u kući njenog oca, a da pred njom stoji čovek sa najvećim srcem na svetu.

 

Hamza je stajao na vratima, visok i krupan, sa senkom koja je padala preko zidova. Azra je stajala uza zid, drhteći, spremna da vrišti.

 

Ali on nije ušao.

 

Polako je spustio kabanicu na pod, skinuo teške čizme i rekao glasom koji je bio grub samo na prvi pogled:

 

„Ne boj se. Ova soba je tvoja. Ja ću spavati napolju.“

 

Zatim je uradio nešto što Azra nikada nije očekivala.

 

Iz pojasa je izvadio nož, položio ga na sto i gurnuo prema njoj.

 

„Ako se ikada osetiš ugroženo – koristi ga. Ja ti nikada neću nauditi.“

 

Te noći, Hamza je seo ispred kuće, pored vatre, dok je hladan planinski vetar lomio grane. Azra je prvi put posle dugo vremena zaspala – ne od straha, već od zbunjenosti.

 

Dani su prolazili. Hamza joj nikada nije podigao glas. Ostavljao bi joj hranu ispred vrata, donosio vodu, popravljavao kuću u tišini. Tek kasnije je saznala istinu: da mu je lice unakaženo dok je iz požara izvlačio tuđu decu, i da je posle toga izabrao samoću jer su ljudi u njemu videli čudovište, a ne čoveka.

 

Azra je tada shvatila sve.

 

Otac ju je prodao zbog duga.

 

Selo ju je osudilo zbog glasina.

 

A čovek koga su zvali zver – dao joj je slobodu.

 

Prava zver nije živela pod planinom.

 

Živela je u kući iz koje je isterana.