Smestili su majku u dom jer su verovali da je to najbolje rešenje. Rekli su da je privremeno, da će dolaziti često. Nisu znali koliko će ih ta odluka koštati.

 

Kada je ostala sama i nemoćna, deca su donela odluku bez mnogo rasprave. Govorili su sebi da joj je tamo bolje, da ima negu, društvo, lekare. Ona nije pravila problem. Samo je spakovala nekoliko stvari i pošla, verujući da će se brzo vratiti kući.

 

Prvih meseci dolazili su redovno. Donosili voće, pitali da li joj nešto treba. Kasnije su posete postajale ređe. Obaveze, posao, deca, život. Uvek je bilo nešto preče.

 

Majka je počela da broji dane po dolascima. Sedela je pored prozora i gledala kapiju doma, ubeđujući sebe da će se danas pojaviti.

 

Nisu.

 

 

 

 

Kada je razbolela, osoblje doma je pokušalo da dobije decu. Telefoni su zvonili, ali odgovora nije bilo. Majka je samo tiho rekla:

 

„Nemojte ih uznemiravati… doći će kad budu mogli.“

 

Došli su kasno.

 

Stajali su pored njenog kreveta, gledajući ženu koja ih je podizala, hranila, branila od sveta – sada sitnu i umornu. U ruci je držala pismo koje nije stigla da pošalje.

 

U njemu je pisalo:

 

„Nisam ljuta. Samo sam mislila da ću vas još jednom videti kod kuće.“

 

Majka se više nikada nije vratila kući.

 

A oni su zauvek ostali sa pitanjem da li je „najbolje rešenje“ zapravo bilo najlakše.