Posle 30 godina rada dali su mu otkaz bez objašnjenja. Rekli su da je višak, da više nije potreban. Nisu znali da postoji papir koji su godinama krili.

 

Svako jutro dolazio je prvi i odlazio poslednji. Znao je svaku mašinu, svaku grešku, svaki kvar pre nego što se desi. Bio je “onaj stari radnik” na kog se uvek moglo računati.

 

A onda su ga jednog dana pozvali u kancelariju. Pet minuta. Bez zahvalnosti. Bez pitanja. Samo rečenica:

 

„Firma ide u drugom pravcu.“

 

Izašao je sa kesom u ruci i trideset godina života u džepu. Kod kuće nije znao kako da kaže ženi. Ćutao je danima, gledajući u zid, pitajući se gde je pogrešio.

 

Ali nije znao da je istina ostala zaključana u jednoj fioci.

 

 

 

 

Nekoliko nedelja kasnije, bivši kolega ga je pozvao na kafu. Doneo je fasciklu i rekao samo:

 

„Ovo nisi smeo da vidiš.“

 

Unutra su bili izveštaji, potpisani i pečatirani. Dokazi da je upravo on godinama sprečavao milionske gubitke, prikrivao tuđe greške i spašavao firmu od propasti. Na poslednjoj strani – odluka uprave da ga otpuste jer je „previše znao“.

 

Papiri su stigli tamo gde nisu smeli – u javnost.

 

Firma se našla u skandalu. Direktori su davali ostavke. Njegovo ime su odjednom svi izgovarali sa poštovanjem.

 

A on?

 

Nije se vratio na posao.

 

Rekao je samo:

 

„Ko me se seti tek kad me izgubi – nije me nikad ni zaslužio.“